УРЕЂАЈ ЗА МАГЛУ

Српске железнице су добиле новог директора. Вечити Миленко Шаранчић је, ипак, морао да оде, добро отпремљен, опскрбљен и настањен. Возови иду тек нешто спорије него у 19. веку, а брзе пруге Србије држе на себи музејске примерке вагона који могу да јуре чак и 30 километара на сат.

Док је Веља Илић био министар, један владин брзи воз је отишао на Косово да тамо и остане. Путовања су само део историје, а воз–споменик и даље стоји на колосеку, слепом у сваком погледу.

Партократски принцип распоређивања кадрова одређује суштину борбе за власт. Политика је исплатив посао, особито за неке људе лишене дара да раде било шта друго.

Страх од економског суноврата најсигурније је лечити избегавањем куповине беле технике. Рецимо, шпорета, машина за прање рубља, а посебно судова! Ово је само мало дотерана изјава актуелног министра трговине, која у многим одиозним одјецима није оцењена претерано бистром.

То је, ипак, био некакав позив на штедњу, макар помало и безвезан. Коме не треба шпорет тај га свакако неће ни купити. Али, у снажном осећању да нам можда долази нових „седам лоших година“, видели смо пред собом провокативне цифре, са скоро милионским платама неких изузетних људи.

Скоро је сигурно како је ово друштво на време изашло из егалитаристичке платне филозофије. „Једнакост у сиромаштву“ јесте прасоцијална сиротињска реликвија. За достигнућа која немају цену, не мора се постављати плафон за плате. У српском случају изгледа да нас ипак гуши друга врста тешке бољке, која се у модерним анализама назива „партократска корупција“.

Та врста широкопрстог стимуланса још је гора од прокажене „морално-политичке подобности“. У пракси то изгледа овако: странка од које зависи стабилност владе добија неколико крупних јавних предузећа. У њима успоставља контролу, од врха до дна. Тако припадност странци значи сигурно и добро место. Сигурно и добро место обезбеђују лојалност политичкој партији, као што добра расподела фирми значи оданост коалицији. Коначно, стабилна влада нема цену, као ни ваљани менаџери – важни шрафови у том интересном клупку.

Све то мора скупо да се плати. Зато случај Бојана Кришта већ постаје стереотип. Тај талентовани дечко је увек тамо где су паре! Пре него што је постао директор Аеродрома „Никола Тесла“, Кришто је био на челу Државне лутрије. За разлику од председника државе, премијера и министара и чиновника који су се ухлебили у извршној или репрезентативној власти, плате у јавним предузећима су „пословна тајна“.

Овај текст не сеје ни трунку сумње у Криштове способности. Можда је заиста тај млади човек сваки динар и у Лутрији и на Аеродрому зарадио својом особеном памећу и надљудским креативним напрезањем. Онај ко му одређује дубину џепа то би морао да зна. Осим, ако човек није сам себи обрачунао колико вреди његов пун месец. И то већ престаје да буде тајна од важности за опстанак Аеродрома. Тамо авиони (од пре неки дан) полећу и слећу и кад налегне магла. Технолошко растеривање тог густог природног феномена могло би објаснити неке Бојанове рекорде.

Један теоретичар модерне партократије каже како су (неоправдано) високе привилегије услов за сваку врсту корупције. Посебно у привидно маргиналним сегментима коалиционих договора, у којима владају „прирепци реалне власти“. Одатле се корупција, охрабрена и оснажена, силовито враћа свуда тамо где може. А нема где не може. Против ње би могле и морале да се боре извршна и судска власт, под условом да и њих не разједа коруптивна метастаза.

У том скупу затворених кругова скоро да нема болести која се може лако излечити. То је савршен амбијент за сваковрсне мутљавине које се углавном покривају крупним родољубивим подухватима. Показало се како је један бивши министар био још бољи предузетник. Добро је зарадио, али су га тек кад је остао без портфеља ухватили у вишемилионској утаји пореза. Има наде да је пореска полиција за тај министарски несташлук знала и пре, али га није дирала док је све своје снаге трошио у одбрани Косова.

Мој саговорник о овој теми уверен је да и неке амбасадорске синекуре имају „и форму и суштину“ корупције, чак и уз потпуно нејасне партократске мотиве за избор појединих личности. После 2000. имали смо неколико „пијаних амбасада“, а данас нам чак прети одумирање деликатног дипломатског заната. Већ доминирају подобни волонтери, они који своје мандате полако претварају у дуге туристичке боравке.

Ако сте на неком добром месту само зато што припадате странци, каже један експерт, то је плаћање оданости. Ако је та оданост плаћена више него што од плаћеника има вајде – то је облик корупције, који се лечи само новим плаћеником.