Nova svedočanstva o strahotama Golog otoka

Užice – Misterije Golog otoka i u ovo doba, nakon sedam i po decenija, bude znatiželju pisaca. Jedan od njih, doajen užičke publicistike dr Ilija Misailović, autor desetine zanimljivih knjiga iz ovog kraja pa i monografije „Kremna” sa oko 1.000 strana, upravo je (u izdanju čajetinske biblioteke) objavio sadržajno delo „Goli otok – ostrvo mraka”, na 662 strane. To je knjiga o ljudima sa užičkog područja i drugim koje je zadesila nesreća da ih pošalju u taj logor, s tim što je na početnoj stranici knjige izdvojena poruka: „Briga Partije za naše zdravlje je svetao primer čovečnosti” (parola ispisana na golootočkom paviljonu).

Osvetljava Misailović u uvodu istoriju i ličnosti s kraja četrdesetih, Rezoluciju Informbiroa i Brozovo „ne” Staljinu, nastanak Golog otoka za kažnjene zbog podrške Informbirou, neviđene surovosti tamo primenjivane... Navodi sećanja logoraša prikupljana godinama. Podseća da je na Golom otoku bilo i onih koji su preživeli Jasenovac, pa se s tim u vezi pita: „Koji je greh prema partiji učinio dr Nikola Nikolić, dekan Medicinskog fakulteta u Sarajevu, kada je radi ’spasa’ poslat na Otok, jer je u Sarajevu bio predviđen za likvidaciju? Preživeo je Jasenovac i stigao na Otok.”

Citira, uz ostalo, logorašicu Novku Vuksanović o tehnologiji mučenja povodom Rezolucije Informbiroa: „Kažnjenički sistem na Grguru i Golom otoku je bio takav da logorašica muči i tuče drugu, to je uslov da bude puštena. I to je razlog zašto su mnoge zauvek ćutale. Nigde, ni u jednom logoru nisu tako nastojali čoveka da ponize, učine krpom, moralnom nakazom, da ga iznutra unište i unakaze... Odavde si morao da izađeš kao duhovni invalid, da se gadiš samog sebe, da se stidiš i ceo život patiš.”

Proces mučenja na Otoku (iz iskustva inž. Branka Putnika) počinjao je od izlaska iz železničkog vagona u Bakru. Nove logoraše dočekuje špalir milicionera i starosedelaca koji su prošli proces mučenika i mučitelja. Islednici bez srca i duše diriguju revidiranim logorašima da pristigle uteruju u pakao. Opisi njihovog ubacivanja u potpalublje „Punata” liče na silazak u donji svet. U utrobi broda batine dolaze od dežurnih motkara koji ih prebijaju, piše Misailović, dodajući da je Titovo „ne” Staljinu navodno donelo veliku pomoć Zapada Jugoslaviji, te o tome zaključuje:

„Danas sve zemlje koje su izdržale torturu Staljina, a potom i do raspada Istočnog bloka, daleko su ispred Srbije. Čak i one koje su zavidele u jednom periodu Jugoslaviji na visokom standardu života, u koje spadaju Bugarska i Rumunija. Krediti koji su dobijeni na patnji golootočana nisu bili od berićeta. Sve fabrike koje su tim ’mučeničkim patnjama’ bile stvorene jednostavno su nestale, zajedno s državom koju smo veličali uz njenog neprikosnovenog vođu maršala Tita.”

U ovom svojevrsnom biografskom leksikonu stotine stranica su posvećene životnim pričama nekadašnjih logoraša iz opština užičkog kraja, koji su  svedočili o strahotama Golog otoka. Retki su još među živima, poput Bajinobaštanina Dragoljuba Jojića (88), koji je sa služenja vojnog roka poslat na Goli otok samo zbog ispričanog vica o Titu i Rankoviću. Rečju, u knjizi je zabeleženo toliko toga do sada neobjavljenog da predstavlja iskorak u pisanju o golootočanima.

„Ono što ovom radu daje posebnu vrednost jeste to da uz brojne i dragocene istorijske izvore možemo naći i nova svedočanstva, neobjavljene beleške, sećanja osuđenih zbog Informbiroa. Pojedine sudbine o kojima prvi put iz ove monografije saznajemo toliko su zanimljive i intrigantne, ali i šokantne da zaslužuju i filmsku ekranizaciju. To se pre svega odnosi na svedočanstva Jovana Božića, sećanja Vojislava Smiljanića (bratića generala Krste Smiljanića), na sudbinu Branislave Brane Marković i Miodraga Drulovića, kao i niza drugih ličnosti”, napisala je u recenziji ove knjige dr Ljubinka Škodrić iz Instituta za savremenu istoriju u Beogradu.