Drevni egipatski lekari znali da buđ leči

Zahvaljujući mumifikaciji Drevni Egipćani su proučavali građu ljudi i na osnovu tih saznanja mogli su da razumeju cirkulaciju, nervni i skeletni sistem što im je pomoglo da rade čak i hiruške intervencije poput postavljanja slomljenih kostiju, pa čak i operacije mozga.

Iz korena mandragore pravili su lekove za spavanje i lekove protiv bolova, a ta saznanja su kasnije preuzeli Stari Grci koji su za anesteziju koristili sunđere natopljene vrućim sokom od mandragore. Udišući pare ovog soka, pacijent je čvrsto zaspao, prenosi sajt „school246.ru“. Pored toga, njihovi recepti su uključivali opijum, ricinusovo ulje i med kojima su se efikasno borili protiv raznih bolesti.

Iako nisu znali za bakterije i antibiotike, pa im se deo lečenja preplitao sa magijom i religijom, egipatski lekari su bili svesni lekovitih efekata upotrebe buđi za zarastanje gnojnih rana.

Engleski bakteriolog Aleksandar Fleming izolovao je od buđi penicilin, antibiotik širokog antimikrobnog dejstva, a rad o svom otkriću objavio je 1929. godine. Samo otkriće penicilina nije privuklo pažnju medicinske javnost ni objavljivanjem rada te godine, kao ni na Međunarodnom kongresu mikrobiologa 1936. kada je Fleming govorio o svom pronalasku. Tek 1940. godine upotreba penicilina je ušla u medicinsku praksu, i 1945. Fleming je za svoj rad dobio Nobelovu nagradu. A Drevni Egipćani su to koristili u svojoj praksi vekovima ranije.

Stari Egipćani su razvili klasifikaciju bolesti što dokazuje koliko je njihova medicina bila razvijena za vreme u kojem su živeli.

U svakom slučaju drevna egipatska medicina bila je osnova za razvoj medicine u Staroj Grčkoj, Rimu i drugim kulturama. Na taj način njena dostignuća ostavila su neizbrisiv trag u istoriji medicine, oblikujući razvoj medicinske nauke.

Koliko su iscelitelji iz Starog Egipta zaslužni za razvoj današnje medicine saznalo se zahvaljujući arheolozima, istoričarima i lingvistima koji su pronašli, protumačili i dešifrovali stare egipatske papiruse.