Kompozicije Jovana Kratohvila

Jovan Kratohvil često je svoje radove nazivao „kompozicijama” uz dopisan redni broj u godini nastanka pa je to ujedno bila i vezivna kopča za hermetičan naslov retrospektine izložbe njegovih dela koja će, pod nazivom „Jovan Kratohvil – Kompozicija 100/24”, biti otvorena večeras u 18 sati u Narodnom muzeju Srbije. Zamišljen po kustoskom viđenju Lidije Ham Milovanović, autorke postavke i kustoskinje Zbirke jugoslovenske skulpture Narodnog muzeja Srbije, ovaj pregled njegovog opusa može se shvatiti i kao nova prostorna kompozicija, u skladu sa pomenutom njegovom praksom, u kojoj saučestvuje sto radova na jednom mestu.

Izložba Jovana Kratohvila (1924 -1998) priređuje se u stotoj godišnjici umetnikovog rođenja i, kako je naglašeno a što je kvalitet više, prvi put objedinjuje njegove najznačajnije radove iz svih stvaralačkih faza, koji su nastajali u vremenu od četrdesetih do osamdesetih godina 20. veka. Počev od partizanske umetnosti i umetnosti socijalističkog realizma, preko putanje ka apstraktnom izrazu u okviru socijalističkog estetizma i modernizma, kroz istraživanja rada u različitim materijalima, sve do pionirskih ostvarenja skulptura izvedenih u prozračnom poliesteru. Lidija Ham Milovanović ističe u razgovoru za „Politiku” da će ovakav celovit uvid u umetnikovo stvaralaštvo svakako omogućiti jasnije sagledavanje njegove umetničke zaostavštine i značaja za umetnost druge polovine 20. veka.

Odabrani materijal je najvećim delom u vlasništvu porodice Kratohvil, a uz radove iz Narodnog muzeja Srbije, na postavci su i radovi iz Muzeja savremene umetnosti u Beogradu, Muzeja Jugoslavije, Fakulteta likovnih umetnosti, Narodnog muzeja Šumadije u Kragujevcu, Savremene galerije iz Zrenjanina, Muzeja Cepter, kao i tri rada u privatnom vlasništvu.

Među artefaktima je dominantna skulptura, a predstavljene su i Kratohvilove slike, grafika i crtež, uz dokumentarne eksponate o javnim spomenicima. Na pitanje kako oni korespondiraju sa njegovim skulpturama po kojima ga najviše i prepoznajemo naša sagovornica odgovara:

–  Kratohvil je bio prvenstveno vajar. I kada je crtao, slikao, otiskivao grafiku, uvek je nastupao iz vajarske pozicije. Imao je potrebu da se izrazi ne samo kroz formu, već i kroz boju. Smatrao je da njegovo vreme od umetnika zahteva univerzalnost.  Kada je otkrio polihromiju u skulpturi više nije imao potrebu da slika. Iako su njegovi radovi na papiru i slike u ulju predstavljene na izložbi kao samostalni radovi koji ne spadaju među umetnikove mnogobrojne skice, često se među radovima u dve dimenzije prepoznaju rešenja koja će se, nekad i nekoliko godina po nastanku crteža, realizovati u skulpturi.

Kad je reč o tome u kojoj skulptorskoj fazi je bio umetnički najjači?, naša sagovornica ističe da je od početka „bio prepoznat kao vešt portretista i kao autor koji je u zanatskom, izvođečkom smislu, kao retko ko, pokazao veliku umešnost u radu u različitim materijalima”.

– Savladavanje različitih materijala za njega je bio izazov i podsticaj za otkrivanje novih mogućnosti u okviru ogračničenja koja materijal nameće. Tokom više od četiri decenije umetničkog i stvaralačkog rada on se umnogome menjao ali je u svakoj fazi bio ubedljiv. Svakako zanimljivo je bilo razmatrati recepciju njegovih radova u vremenu nastanka i danas, jer se prepoznaju trenuci u kojima je bio prepoznat kao reprezent savremene skulpture, kao i oni za koje se čini da nisu bili adekvatno vrednovani”, smatra kustoskinja, koja nas dalje upućuje u to koja su to amblematska dela koja se posebno izdvajaju:

– Jedno među njima jeste skulptura „Jama” iz 1955. inspirisana poemom Ivana Gorana  Kovačića, koja je predstavljala trenutak umetničke prekretnice. Čitav niz skulptura i grafika nastaje nakon ovog ostvarenja, formirajući ciklus pod istim nazivom u kojem umetnik otkriva i istražuje odnose između mase i praznine kao integralnih činilaca skulpture, analitički razlažući formu u kompozitne grupe. Skulpture u metalu, koje nastaju od 1964, čine posebnu grupu u okviru koje se  Kratohvil više ne bavi razlaganjem, već građenjem, sintetisanjem forme. Njega zanima odnos jezgra i omotača i on počev od ove faze sistematično elaborira relacije inhibicije, tenzije, pritiska i otpora, finalno razrešavajući tu vrstu problema skladom i harmonijom. Radovi po kojima je danas  Kratohvil najprepoznatljiviji jesu skulpture u prozirnom poliesteru koje je radio krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih godina prošlog veka. One su u tolikoj meri autentične da ostavljaju nezaboravan utisak na svakog. Njegova istraživanja rada u poliesteru bila su najdalekosežnija među umetnicima u Srbiji koji su u to vreme odlučili da stvaraju u tada novom skulptorskom materijalu.

Naposletku, uvek se postavlja i pitanje vremenske distance sa koje se određeno delo ili ceo opus sagledava, pa je to i u ovom slučaju tako.

– Pravi odgovor na to pitanje znaćemo po završetku izložbe koja u Narodnom muzeju Srbije traje do 26. januara. Verujem da će vremenska distanca biti dragocena, kako za stručnu javnost tako i za svu zainteresovanu publiku i da će  Kratohvilov celokupan opus nakon ove izložbe poprimiti novi značaj – zaključak je Lidije Ham Milovanović.