Композиције Јована Кратохвила

Јован Кратохвил често је своје радове називао „композицијама” уз дописан редни број у години настанка па је то уједно била и везивна копча за херметичан наслов ретроспектине изложбе његових дела која ће, под називом „Јован Кратохвил – Композиција 100/24”, бити отворена вечерас у 18 сати у Народном музеју Србије. Замишљен по кустоском виђењу Лидије Хам Миловановић, ауторке поставке и кустоскиње Збирке југословенске скулптуре Народног музеја Србије, овај преглед његовог опуса може се схватити и као нова просторна композиција, у складу са поменутом његовом праксом, у којој саучествује сто радова на једном месту.

Изложба Јована Кратохвила (1924 -1998) приређује се у стотој годишњици уметниковог рођења и, како је наглашено а што је квалитет више, први пут обједињује његове најзначајније радове из свих стваралачких фаза, који су настајали у времену од четрдесетих до осамдесетих година 20. века. Почев од партизанске уметности и уметности социјалистичког реализма, преко путање ка апстрактном изразу у оквиру социјалистичког естетизма и модернизма, кроз истраживања рада у различитим материјалима, све до пионирских остварења скулптура изведених у прозрачном полиестеру. Лидија Хам Миловановић истиче у разговору за „Политику” да ће овакав целовит увид у уметниково стваралаштво свакако омогућити јасније сагледавање његове уметничке заоставштине и значаја за уметност друге половине 20. века.

Одабрани материјал је највећим делом у власништву породице Кратохвил, а уз радове из Народног музеја Србије, на поставци су и радови из Музеја савремене уметности у Београду, Музеја Југославије, Факултета ликовних уметности, Народног музеја Шумадије у Крагујевцу, Савремене галерије из Зрењанина, Музеја Цептер, као и три рада у приватном власништву.

Међу артефактима је доминантна скулптура, а представљене су и Кратохвилове слике, графика и цртеж, уз документарне експонате о јавним споменицима. На питање како они кореспондирају са његовим скулптурама по којима га највише и препознајемо наша саговорница одговара:

–  Кратохвил је био првенствено вајар. И када је цртао, сликао, отискивао графику, увек је наступао из вајарске позиције. Имао је потребу да се изрази не само кроз форму, већ и кроз боју. Сматрао је да његово време од уметника захтева универзалност.  Када је открио полихромију у скулптури више није имао потребу да слика. Иако су његови радови на папиру и слике у уљу представљене на изложби као самостални радови који не спадају међу уметникове многобројне скице, често се међу радовима у две димензије препознају решења која ће се, некад и неколико година по настанку цртежа, реализовати у скулптури.

Кад је реч о томе у којој скулпторској фази је био уметнички најјачи?, наша саговорница истиче да је од почетка „био препознат као вешт портретиста и као аутор који је у занатском, извођечком смислу, као ретко ко, показао велику умешност у раду у различитим материјалима”.

– Савладавање различитих материјала за њега је био изазов и подстицај за откривање нових могућности у оквиру ограчничења која материјал намеће. Током више од четири деценије уметничког и стваралачког рада он се умногоме мењао али је у свакој фази био убедљив. Свакако занимљиво је било разматрати рецепцију његових радова у времену настанка и данас, јер се препознају тренуци у којима је био препознат као репрезент савремене скулптуре, као и они за које се чини да нису били адекватно вредновани”, сматра кустоскиња, која нас даље упућује у то која су то амблематска дела која се посебно издвајају:

– Једно међу њима јесте скулптура „Јама” из 1955. инспирисана поемом Ивана Горана  Ковачића, која је представљала тренутак уметничке прекретнице. Читав низ скулптура и графика настаје након овог остварења, формирајући циклус под истим називом у којем уметник открива и истражује односе између масе и празнине као интегралних чинилаца скулптуре, аналитички разлажући форму у композитне групе. Скулптуре у металу, које настају од 1964, чине посебну групу у оквиру које се  Кратохвил више не бави разлагањем, већ грађењем, синтетисањем форме. Њега занима однос језгра и омотача и он почев од ове фазе систематично елаборира релације инхибиције, тензије, притиска и отпора, финално разрешавајући ту врсту проблема складом и хармонијом. Радови по којима је данас  Кратохвил најпрепознатљивији јесу скулптуре у прозирном полиестеру које је радио крајем седамдесетих и почетком осамдесетих година прошлог века. Оне су у толикој мери аутентичне да остављају незабораван утисак на сваког. Његова истраживања рада у полиестеру била су најдалекосежнија међу уметницима у Србији који су у то време одлучили да стварају у тада новом скулпторском материјалу.

Напослетку, увек се поставља и питање временске дистанце са које се одређено дело или цео опус сагледава, па је то и у овом случају тако.

– Прави одговор на то питање знаћемо по завршетку изложбе која у Народном музеју Србије траје до 26. јануара. Верујем да ће временска дистанца бити драгоцена, како за стручну јавност тако и за сву заинтересовану публику и да ће  Кратохвилов целокупан опус након ове изложбе попримити нови значај – закључак је Лидије Хам Миловановић.