Advokati danas vode Holivud

Kairo – Ulazi u salon hotela „Sofitel el Gezirah” na samom Nilu, gde smo imali zakazani susret i još sa vrata nasmejan kaže: „Uf, što sam gladan.” U strahu da zbog gladi ne postane nervozan pa da od naše priče ne bude ništa, vadim iz torbe one naše čuvene čokoladne bananice što su stalno uz mene za „ne daj, bože” i stvar je rešena. Razgovor sa Erikom Robertsom – slavnim američkim filmskim, televizijskim i pozorišnim glumcem i ovogodišnjim dobitnikom počasne „Zlatne piramide” 45. Kairo festivala za sveukupnu karijeru – mogao je na miru da počne.

Sa karijerom dugom „od kad je sveta i veka” jer je počeo da glumi još kao dete, Erik Roberts (1956) u svom glumačkom portfoliju ima više od 700 uloga, što filmskih, što televizijskih, među kojima su i one odigrane u filmu Dušana Makavejeva „Koka-Kola kid” i u Avramovićevoj TV seriji „Južni vetar: Na granici”. Među njegovim najpoznatijim i visoko vrednovanim ulogama bez sumnje su i one u Pirsonovom „Kralju Cigana”, Fosijevom „Star 80”, „Pomahnitalom vozu” Andreja Končalovskog, Radlerovom „Najbolji među najboljima”, Ljosinom „Specijalisti” i u Čazeleovom „Vavilonu”, ali ih je u svakom slučaju teško nabrojati jer se retko ko može pohvaliti tolikim brojem pojava na velikom platnu i malim ekranima.

Ekskluzivni intervju sa Robertsom, starijim bratom Džulije Roberts i ocem glumice Eme Roberts, započet je pitanjem o ulozi Bekera u romantičnoj komediji Makavejeva u kojoj mu je partnerka bila Greta Skaki...

Moram da počnem sa „Koka-Kola kidom” – da li još uvek imate uspomene na rad sa Dušanom Makavejevom?

Nikada ga neću zaboraviti. Bio je sjajan, sjajan reditelj za to kako se nosio sa glumcima. Bio je jedan na jedan, direktan i veoma dobar. Divan, sladak, ljubazan čovek i nadasve veoma pametan. Imao je taj svoj loš engleski, pa je njegova žena Bojana sve prevodila. Bila je stalno oko njega, bili su toliko povezani, često kao jedno i bilo je zabavno raditi sa njima i snimili smo zaista dobar film. Volim to, a moj omiljeni glumac u „Koka-kola kidu” je beli miš. Mnogo volim Dušana i žao mi je što se nismo videli pre njegove smrti i što nismo radili zajedno više filmova.

A sećanja na Končalovskog i njegov „Pomahnitali voz” koji vam je doneo mnogo toga važnog za karijeru?

Kada sam dobio ponudu za ulogu, lik Baka Mekgihija je bio momak iz Njujorka, krupan, čvrst i glup. On je samo za nasilje. Volim tu priču, bila je tako dobra pa sam rekao Andreju: „Andrej, mogu li da promenim način na koji ovaj momak govori?” i on se odmah složio, ali i pitao: „Znaš li scenario? Shvatio si kakav je to tip i da je zavisnik?”, kada sam potvrdio da znam on je jednostavno rekao: „Onda radi šta hoćeš.” Ali, tek sada shvatam da Andrej Končalovski u to vreme svakako nije mogao da razaznaje razlike u raznovrsnim američkim akcentima, tako da nije ni mogao da zna šta s tim radim, ali rekao mi je da mogu. I to je jedan od meni najdražih filmova.

Da li ste još uvek u kontaktu?

Poslednji put kada sam se video i razgovarao sa Andrejem, bilo je to pre godinu dana u Moskvi. Videli smo se na večeri. I da znaš, on ima mnogo i živi kao kralj. Pa, on je kralj. Njegov deda je napisao nacionalnu himnu, i cela ta porodica je neverovatna. Njegov brat Nikita je, kažu mi, takođe i odličan glumac, a ne samo reditelj. Nikita Mihalkov. Želeo bih da mu pođem u susret i upoznam ga.

Ovde u Kairu ste sa italijanskim filmom „Ugovor” Masima Paolučija, šta vas privlači da radite u evropskim produkcijama?

Snimam toliko filmova i dobijam toliko ponuda. Svaki dan dobijam 30 do 50 ponuda iz celog sveta, tako da mogu da radim bilo šta i gde god želim. Ja sam tako srećan čovek. Tako se zabavljam!

U filmu igrate uz Kevina Spejsija, a to u SAD još uvek nije dobrodošlo?

Volim Kevina i poznajem ga od 1977. i uvek sam voleo njegov rad i sve mi je to u vezi sa njim nedostajalo. Očigledno je bio upao u nevolju. Šta god da se desilo, desilo se, ali očigledno je stekao neke neprijatelje u SAD. Ups, ovo je nezvanično. Ali, umeš li ti da mi objasniš šta je Kevin uradio?

Prema zvaničnoj odluci američkog suda – ništa.

On je sjajan momak. On je sjajan glumac i znam da je upao u veliku nevolju. O tome ga ništa nisam pitao. Samo znam da je on problem, da je izvanredan glumac i da mi se taj momak sviđa.

Prošle godine ste bili u Moskvi, radili ste film usred štrajka holivudskih glumaca, snimali sa Kevinom Spejsijem, ne pribojavate li se da biste se mogli naći na „crnoj listi” poput Suzan Sarandon?

Ja sve to zovem blefom! Kada su me zvali iz Sindikata glumaca i pitali: „Hej, ti radiš i snimaš bez našeg odobrenja, to je protiv pravila”, ja sam im samo odgovorio: „Da, uradite onda nešto po tom pitanju.” A šta će oni da urade? Ništa. Mogu da me uhvate na nešto pravno, ali ako to i učine, znaju da ću ja da izađem glasno u javnost i da će pred javnošću oni izgledati loši. Zato, neka me ostave na miru.

A da li je posle štrajka u Holivudu sada bolje za glumce?

Naš sindikat ne radi ništa za nas, ništa osim što nas sprečava da radimo. Tako da nemam nikakvog poštovanja prema svom sindikatu. Samo se pretvaraju da im je stalo. Oni nam ne pomažu. Oni samo uzimaju naš novac. Oni samo uzimaju naše obaveze. Imali smo predsednika, ostaviću bezimenog, koji se prodao osiguravajućem društvu. Dakle, naše osiguranje je sr..e. Bilo je to najbolje osiguranje na svetu, sve dok se taj predsednik nije rasprodao. O, moj Bože.

Počeli ste da radite na filmu kasnih 70-ih godina prošlog veka, koliko se on promenio od tada?

To je potpuno novi posao. U danima pravog filma imali ste reditelja. On je bio glavni i on je bio naš „diktator”, a svi ostali su bili pod njim. I svi su bili potčinjeni njegovoj viziji. A onda su umetnici prestali da vode Holivud. Advokati vode Holivud! A advokati su advokati. Još je Šekspir davno rekao : „Najbolje je prvo pobiti sve advokate.” I da, uzeli su naš film, uzeli su našu kameru i dali su nam ovu groznu stvar koju gledate sada u bioskopima, a koja izgleda očajno. Tim novim vlasnicima Holivuda nisu potrebne vizije. Samo im treba osoba. To je veoma obeshrabrujuće. Ali, ja volim to što radim, kao što volim svoju ženu ceo dan, svaki dan. Ne mogu da se žalim, stalno mi nude uloge. Samo bih voleo da sam 20 godina mlađi.

Mnogo ste radili, a i dalje radite i u pozorištu, je li tu veći stres s obzirom na to da ste u direktnom kontaktu sa gledaocima i odmah vidite njihove reakcije?

Znate kako, svoju prvu predstavu odigrao sam sa četiri godine. Svoju prvu TV seriju snimio sam sa osam godina. I to je sve što sam ikada radio. To je sve što znam. Radim to veoma dobro i veoma sam ponosan na sebe, tako da ne mogu da kažem da sam ikada osetio da sam pod stresom. Počeo sam kao dete i meni je sve to odavno lako.

Vi ste i stariji brat Džulije, ali i otac glumice Eme, je li to neka vrsta porodične manufakture, porodičnog biznisa?

Jasno mi je da si ti iz ozbiljnog medija i da ne pitaš za tračeve, ali hoću da kažem da na ovu temu štampa uvek želi problem, a problema nema i nikada među nama nije bilo problema. Kada je moja sestra Džulija postala jako poznata žena posle filma „Lepa žena” stalno su me u intervjuima bombardovali pitanjima o njoj iako je povod za razgovor bio trenutni film koji sam snimio i moja obaveza da o njemu pričam. I jednom sam im rekao: „U redu, jesmo li završili sa razgovorom u Džuliji, pa da nastavimo sa onim zbog čega ste me zvali”, i već sledećeg trenutka od toga je ispao ogroman skandal o kojem se iznova i iznova pričalo. Jednostavno, gluma nam je u krvi, a zašto je to tako, ne znam. Gluma nije hobi, to je veoma ozbiljan posao i težak. Što je glumac bolji, to je lakše ljudima da pomisle: „Pa i to tako mogu.” Veoma je teško.

Koje svoje filmove najviše volite?

„Kralj cigana”, „Star 80”, „Pomahnitali voz”, „To je moja zabava” i „Čistilište”. Film „Čistilište” je moj omiljeni vestern i zbog toga što tu igra i Sem Šepard. Mnogo mi nedostaje Sem, baš mnogo. Toliko imam lepih uspomena. Bio mi je divan prijatelj.