Život pun ograničenja

Dijaliza se u mom životu dogodila 2013. godine. Bubrezi su mi otkazali, kao posledica dugogodišnjeg dijabetesa. Od tada svaki drugi dan mog života je vezan za bolnicu, četiri puta terapije, plus dodatno vreme za odlazak i povratak sa terapije, koja u proseku iziskuje dodatnih sat vremena. Mislim da ljudi ne znaju puno o dijalizi, sve dok sa njom ne dođu u blizak kontakt, drugim rečima, dok im se lično ne desi ili se ne desi nekome iz njihove bliže okoline. Dijaliza je terapija za ljude kojima otkažu bubrezi. Tada funkciju bubrega preuzima aparat. Vi u tom slučaju morate u bolnicu, da bi se prvo obezbedio pristup za dijalizu tj. mesto gde će se izvlačiti krv iz vašeg organizma i prolaziti kroz aparat nekoliko puta u sklopu ta četiri sata koliko sama dijaliza traje. Dobijete svoje vreme, i dan kada morate biti u dijaliznom centru. Prečišćavanje krvi, kao i izvlačenje vode iz organizma na mašinski način, ima, pored toga što nam omogućava život, i puno negativnih efekata. Strada ceo organizam, od kostiju, srca, preko štitne žlezde i svih drugih organa. Pored toga što prečisti sve loše iz vašeg organizma, dijaliza kao terapija odnese i ono dobro, hemoglobin, gvožđe i duge važne elemente za krvnu sliku i zdravlje organizma. Tu je i konstantna borba sa umorom, nesanicama, varijacijom krvnog pritiska. Neophodan je strogo ograničen unos tečnosti, kao i stroga dijeta. To je život pun ograničenja u svakom smislu. Jedna od stvari koju sam za ovih 11 godina naučila je to da transplantacija, kao trajnije rešenje, može biti i pauza između dve dijalize. Ne znate kako će vaš organizam prihvatiti organ, koji najčešće nije od srodnog donora. Kod nas u poslednjih par godina, nakon korone, transplantacija skoro i da nema. Problema je više, član Zakona o transplantaciji je proglašen neustavnim i nije korigovan tri godine, pacijenti su pokrenuli peticiju pa se sada radi na tome da se zakonski reši pitanje toga da li želite da budete donor ili ne, kao i situacija kada porodica mora o tome odlučiti, a da to sve bude etički, moralno i bez ikakve zloupotrebe. Potrebno je podići svest ljudi o tome da će vam za života pre biti potreban organ, nego što ćete biti u prilici nekom da ga date – to je statistika do sada pokazala. U okruženju imamo zemlje koje su transplantaciju podigle na jako visok nivo, i gde pacijenti čekaju organ dve godine u proseku, a kod nas je prosek čekanja 20 godina. Ja sam bila na listi 10 godina. Trenutno nisam, zbog problematike koja je nastala dugogodišnjom dijalizom. Radim na tome da se vratim na listu. Pored toga, zaposlena sam puno radno vreme. Trudim se da posao ne trpi ništa – da utorkom i četvrtkom kada su moji dani, kada idem na terapiju, postignem sve – i uradim posao i odem na dijalizu. Nekada je stresno, jer ne želim da trpi ni posao, ni moj dijalizni centar. Sada pored sveukupno teškog stanja pacijenata na dijalizi, nastao je dodatni problem, Ministarstvo zdravlja je objavilo vest da će se napraviti jedan dijalizni centar za sve pacijente iz Beograda, koji će biti u Batajnici (bivšoj Kovid bolnici), i veliki broj pacijenta je zbog toga dodatno zabrinut, jer će to iziskivati dodatno vreme za putovanje na terapiju i povratak kući. Pacijenti koji kao i ja rade su zabrinuti za svoje poslove, jer nisu sigurni da će biti u situaciji da i dalje obavljaju svoje radne zadatke, jer će putovanje na terapiju zahtevati dodatno vreme, za neke i više od 1,5 sati putovanja na terapiju i nazad, pored četiri sata provedena u bolnici. To je vreme koje ćete iscrpljeni i isceđeni provesti u vozilu Hitne pomoći, i voziti se po gradu sa još nekoliko svojih saboraca, kući ne znate kada stižete , jer voze redom po rasporedu vožnje. Možete biti prvi, možete biti poslednji. U ovoj situaciji prednost nema niko. Iako smo mi ljudi zavisni od dijalize, invalidi prve kategorije, jer nam jedan organ ne radi 100 odsto, mi nismo toliko vidljiv invaliditet, i često postoji odsustvo razumevanja okoline za naše probleme. Tendencija u svetu je da se kvalitet ove grupe ljudi poboljša, da im se prema mestu boravka odredi dijalizni centar, da se uključe u društvo, i sve ostalo što čoveku može pomoći da prevaziđe ovakvu situaciju.

Kod nas ćete vrlo često dobiti pitanje kad krenete na dijalizu: zašto ne odeš u penziju? U penziju ne možete uvek ni otići, jer vas životne okolnosti teraju da mislite o okolnostima u kojima ste se našli, ne samo o zdravlju. Pored svega navedenog, mi se prilagodimo, prihvatimo borbu, ali najteže pada gubitak vremena, odvojenost od porodice, dece, prijatelja, rodbine i aktivnosti koje bismo imali da nismo u bolnici. Biti na dijalizi – to znači nedeljno tri puta po pet sati – petnaest sati nedeljno, skoro ceo jedan dan manje u jednoj nedelji. Razumevanje, podrška i svest o težini života sa aparatom su neophodni od strane društva u širem smislu, ne samo porodice, lekara i medicinskog osoblja.

Putovanja su takođe problem, otići na odmor je gotovo nemoguće za većinu bubrežnih pacijenta na dijalizi. Cene dijalize bilo gde u okolini su drastično veće od onoga što zdravstveni sistem pokriva. Dijaliza je dugoročna borba, u kojoj morate biti mentalno jaki.

Priredila Danijela Davidov Kesar