Korupcija briše granice u regionu

U Zagrebu je eksplodirala korupcionaška afera zbog koje je smenjen i uhapšen ministar zdravlja Vili Beroš. Njemu je određen pritvor od mesec dana pošto se, zajedno s još sedam osoba, tereti za primanje mita prilikom nabavke preplaćenih dualnih mikroskopa za neurohirurgiju.

Među uhapšenima je i profesor dr Krešimir Rotim, jedan od najpoznatijih i odlikovanih hrvatskih neurohirurga, dekan Zdravstvenog veleučilišta u Zagrebu, upravnik Kliničko-bolničkog centra Sestre milosrdnice, predavač na fakultetima u Splitu, Osijeku i Mostaru i predsednik zdravstvene komisije Hrvatskog nogometnog saveza. Profesor se veoma zanimao za biznis, pa je u Zagrebu završio postdiplomske studije na Ekonomskom fakultetu. Njegova porodica je vlasnik tri poliklinike.

Ko je pokrenuo istragu – hrvatski Ured za suzbijanje korupcije i organizovanog kriminala (Uskok) ili ured javnog tužioca Evropske unije (EPPO) – predmet je debate o nadležnosti. Opozicija upozorava da Uskok želi da preuzme proces kako istraga u slučaju dokazivanja sprege politike i struke „ne bi išla dalje” jer je reč o ministru iz redova vladajuće Hrvatske demokratske zajednice (HDZ).

Vlada premijera Andreja Plenkovića i predsednički kandidat HDZ-a Dragan Primorac tvrde da se za kriminal može teretiti isključivo pojedinac koji ga je počinio, bez obzira na to o kojoj je stranci reč.

U Sarajevu su istražitelji Državne agencije za istragu i zaštitu (Sipa) u istom danu uhapsili ministra komunalne privredne infrastrukture, prostornog uređenja, građenja i zaštite okoliša u Vladi Kantona Sarajevo Bojana Bošnjaka. Osumnjičen je da je dao pozitivno mišljenje na izveštaj o strategijskoj proceni uticaja na životnu sredinu, kojim je nameravao da legalizuje nezakonite urbanističke projekte gradnje na Bjelašnici.

Vlada Kantona Sarajevo veruje da je Bošnjak nevin, ali obećava da će „u slučaju da se utvrdi odgovornost bilo kojeg člana naše vlade, preduzeti odgovarajuće mere u skladu sa zakonom i moralnim načelima”.

Tako ko zna koji put, i ko zna gde, dođosmo do toga da globalno iskustvo govori da je politička klasa najvažnija ciljna grupa korupcije.

Uobičajeno je mišljenje da je određeni stepen korupcije u političkom životu neizbežan – ukoliko je sve u okvirima „normalnosti”. Ko je i kako odredio te nivoe – nemam pojma, ali svedoci smo da se letvica podiže u nebesa. S tom razlikom što se negde protiv korupcije bore bez obzira na to do kojih se visina ispela, a negde su oni u vrhu političke piramide zaštićeni kao pande.

U Srbiji je borba protiv korupcije u žiži kampanja svih stranaka koje učestvuju u izbornoj trci. Svi govore o intenzivnoj kontroli imovine političara i obećavaju oštre mere protiv onih koji su imovinu stekli kriminalom i korupcijom. Pusta obećanja lakovernima.

Šta se promenilo od 2006, kad je ministar Velja Ilić seljanima negde u Srbiji govorio: „Šta je za mene kao ministra da ukradem pet kilometara auto-puta i da vam asfaltiram celo selo”? Znatiželjnici su 2008. jedva čekali da vide na koga je to Boris Tadić mislio kad je funkcionerima DS-a na vlasti poručio da ih neće zaštititi ako se ustanovi da su umešani u korupciju. Nisu dočekali.

„Kraduckanje” je postalo omiljeni hobi. Zato kilometar auto-puta u Srbiji košta pet-šest puta skuplje nego drugde.

Ništa se u vezi s tim ne menja. Kontinuitet omerte, zakletve ćutanja. Vrana vrani oči ne vadi, a građanima preostaje da se samo pitaju odakle oni u vlasti ili u njenoj blizini kupuju stanove, voze luksuzne automobile, na sebi nose odeću u vrednosti garsonjere, piju vina od po nekoliko hiljada evra.

Borba za plen oduvek je bila pokretački motiv. Šta će mi vlast ako ne mogu da je zloupotrebim? Apetiti vremenom ne slabe, nasuprot. Procene kažu da u Srbiji godišnje zbog korupcije ispari milijardu evra. Sami sebi činimo štetu veću od raznih okupatora kroz istoriju.

Mnogi političari javne resurse posmatraju kao samouslugu bez kasirke. Dok javnost slaže slagalicu od sumnji, govorkanja i čuđenja, ali i od sasvim primetnih znakova novobogatstva, oni koji predatorski otimaju evre, dolare, a ako baš mora i dinare, naučili su lekcije. Oko sebe su izgradili zaštitni zid koji čuvaju policajci koji bi trebalo da ih hapse, tužioci koji bi trebalo da ih ispituju, sudije koje bi trebalo da im sude.

Svako je pošten dok se ne dokaže suprotno. Pošto niko ne pokušava da dokaže suprotno, nema laži, nema prevare. Prosto savršenstvo.

A u susedstvu? Izgleda da po toj Hrvatskoj malo-malo pa nekog „uhite”. Spisak iz poslednje tri decenije je poduži: predsednik vlade, dopredsednik vlade, ministar privrede, ministar poljoprivrede, ministar unutrašnjih poslova, ministar odbrane, ministar EU fondova, ministar kulture, ministar građevinarstva, državni sekretar, ravnatelj Sigurnosno-obaveštajne agencije, ravnatelj Vojno sigurnosno-obaveštajne agencije VSOA, stalni predstavnik u UN, gradonačelnici Zagreba i drugih mesta, župani i dožupani, saborski zastupnici, predsednici stanaka, predsednik najveće kompanije u zemlji, direktor Ine, direktor „Hrvatske elektroprivrede”, direktor „Jadranskog naftovoda”, direktor „Hrvatskih autocesta”, predsednik uprave „Hrvatskih železnica”, predsednik uprave „Hrvatskih šuma”, direktor „Hrvatskih voda”, direktor „Hrvatske lutrije”, dekan pravnog fakulteta, predsednici fudbalskih klubova, ravnatelj Hrvatske televizije...

Impresivan spisak koji nedvosmisleno potvrđuje koliko korupcije ima u Hrvatskoj. Kako je takva uopšte mogla da uđe u Evropsku uniju? Kakav nam je to susjed/sused? Trula je to država kad ima toliko za hapšenje.

U Srbiji je toga bilo u vreme bivših vlasti koje su zemlju opljačkale i bacile je na kolena, dok nisu došli napredni novi.

U zlatnom dobu mito ne postoji. Sve funkcioniše kô švicarska urica. Nema hapšenja, što je krunska potvrda da nema korupcije (možda i ima, ali to je minimalno). Nema kriminala (ako ga ima, to se odnosi na bolesnoumne ubice, švercere droge ili ljudi, bahate vozače automobila ispod 1.600 ccm, obračune oko nasledstva, poneku prodavačicu ljubavi duž auto-puta)...

Srbija je ozbiljna zemlja. To što se ne hapse optuženi da su prisluškivali predsednika samo je potvrda demokratske širine i ljudske tolerancije. To što razne afere nemaju epilog nije, kako bi zlonamerni pomislili a opozicija pokušala da optuži, rezultat bahate nadmenosti, pravosudne poslušnosti i političke kontrole policije i službi bezbednosti, već sticaj složenih okolnosti u koje običnom građaninu bolje i da ne ulazi.

Ovde se hapse tzv. aktivisti koji tragediju/zločin u Novom Sadu koriste da bi dokazali (nepostojeću) korupciju i srušili vlast. Hapse se „zviždači” uz vetar koji guraju klipove u točkove namenske industrije. Hapse se lideri vojnog sindikata. I treba. Šta će vojsci sindikat? Kad bolje razmislim, šta će uopšte sindikati kada o zaposlenima najveću brigu vodi vlast? Šta će nam i EU? Tamo insistiraju da se korupcija istražuje, i kažnjava.

E, moji Hrvati. Ništa me ne čudi da toliko zavidite svekolikim uspesima zemlje Srbije, koja bi, kako stvari stoje, uskoro mogla da proglasi da je, poput pandemije, pobedila korupciju i da kao nepotrebna ukine sva ta antikorupcionaška tela. Tako se stiče poverenje javnosti.

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista