Planirani haos i reakcije

Buka, bes, „ratovanje” transparentima, fizički obračuni, sala za zasedanje onesposobljena za rad i okončana rasprava o „republičkoj kasi” za narednu godinu, a da o njenoj sadržini niko ni reč nije rekao, iako od toga zavisi kako ćemo svi u ovoj zemlji živeti. To je, ukratko, epilog opšteg haosa na poslednjoj sednici Skupštine Srbije. Ružna i tužna slika parlamenta za čije „slikanje” se vlast i opozicija međusobno optužuju, a svako je na njoj ostavio neki trag. Neko veći, neko manji. Političke poene, a o tome je ovde reč, na duži rok, dobiće onaj ko bude spreman da objektivno sagleda svoje greške. I da ih, naravno, ne ponovi.

Da se sednica pretvorila u demonstraciju neviđenog nasilja, slažu se svi, ali ne i oko toga ko je za to kriv. Opozicionari i njima bliski mediji ne mogu da nađu dovoljno ružnih reči za vlast, koja je, po njima, isključivi krivac za sve što se dogodilo. Kažu da je vlast sve unapred izrežirala i možda bi se to – ako niste iz one priče o „zloj” vlasti i „ugroženoj” opoziciji – moglo i prihvatiti, da je ono što se dogodilo prvi put viđeno. Ali, nije. Sve se odvijalo kao što smo već nekoliko puta videli. Osim toga, nije vlast uoči zasedanja najavljivala da sednice o budžetu neće biti, nego opozicija. Srđan Milivojević (DS), i ne samo on, najavio je blokadu. Kakvu – „videćete”. I videli smo. Sve ono što smo već gledali, samo začinjeno s više nasilja nego prilikom prošlogodišnjeg rebalansa budžeta, kad su se u sali za zasedanje prvi put oglasile, ne samo pištaljke, nego i vuvuzele.

Sednica je počela normalno – minutom ćutanja za 15 postradalih na železničkoj stanici u Novom Sadu i za preminulog dugogodišnjeg poslanika i lidera Jedinstvene Srbije. Tako je izgledalo, budući da se nije videlo da poslanici Zeleno-levog fronta baš u tom trenutku izlaze iz sale. Radomir Lazović je to objasnio protestom što je minut ćutanja zajednički, a on nije hteo da oda poštu Markoviću. Lazović očito misli da je to bio pravi potez. Ali on je tako iskazao i nepoštovanje prema žrtvama iz Novog Sada, a dosta toga je i o sebi rekao. Mala digresija – krajem maja 2006. poslanik SRS-a Miroslav Nedeljković održao je vatreni govor protiv tadašnje vlasti, čiji poslanici su mu odgovarali dobacivanjem sličnih reči koje je sam koristio. Sve je u sali brujalo od vike. Deset minuta kasnije, pozlilo mu je u poslaničkom klubu, a tadašnji predsednik parlamenta Predrag Marković odmah je napustio predsedavanje, dao sve od sebe da se Nedeljkoviću pomogne i otišao s njim u bolnicu. Nije mu bilo pomoći. Marković je, čim se vratio, pozvao poslanike da minutom ćutanja odaju poštu preminulom kolegi i svi su to učinili. Poslanici DS-a su tada bojkotovali sednice, ali je Milan Marković, potpredsednik parlamenta, ušao u salu, koju je, čim je odata pošta, napustio. Tako rade ljudi.

Sve posle ovog, doduše s malom mrljom, dostojanstvenog početka, slutilo je na haos koji je usledio. Počevši od zahteva lidera SSP-a Dragana Đilasa Ani Brnabić da podnese ostavku zbog izjave da „opozicija žali što nije poginulo više ljudi”. Brnabićeva je mogla i trebalo je da se uzdrži od ovakvih ocena. Imala je dovoljno argumenata da pokaže da je opozicija, šta god izjavljivala, ovu tragediju potpuno ogoljeno iskoristila i koristi u političke svrhe. Drugačije se ne može shvatiti ni zahtev za izglasavanje nepoverenja vladi, mada je, kako „ocenjuju” opozicioni prvaci i njima naklonjeni, za sve u stvari kriv Aleksandar Vučić, te bi zato najvažnije bilo da on podnese ostavku.

Šta god je pozadina ovog zahteva za smenu vlade, lider NPS-a Miroslav Aleksić, koji ga je obrazlagao, potpuno je u pravu – u poslovniku nema nikakvih nejasnoća, 60 poslanika može da traži smenu vlade, a predsednik parlamenta predlog odmah dostavlja predsedniku vlade i stavlja ga na razmatranje na prvoj narednoj sednici, a najranije pet dana od podnošenja. Predlog se, bez ikakvih dilema, mora naći na dnevnom redu. Poslovnik ne propisuje da svi potpisi moraju biti validni – to se podrazumeva. U ovom slučaju, međutim, nisu bili. Poslanica SSP-a Irena Pernat rekla je da se njen deponovani potpis našao na predlogu bez konsultacija s njom, zbog čega ga je Brnabićeva vratila opoziciji. Oni koji se „ubiše” pričajući o vladavini prava osuli su drvlje i kamenje po njoj, a čak ni predsednik NDSS-a, profesor na Pravnom fakultetu i potpisnik predloga Miloš Jovanović ne vidi ništa sporno u tome što je jedan potpis sporan. Šta ima veze. Aleksić je hladno tražio da se taj i takav predlog uvrsti u dnevni red, „to je samo jedan potpis, u međuvremenu se još ljudi potpisalo”.

Đilas, koji je, po rečima Pernatove, rekao da je pogrešio, očito smatra da je sasvim u redu to što je uradio i da ima puno pravo da optuži Anu Brnabić da je „izvršila državni udar”. Brnabićeva nije izvršila nikakav državi udar, postupila je kao što se postupa u svakoj državi u kojoj postoji vladavina prava – vratila je predlog opoziciji. Da li je imala nameru, da nije bilo spornog potpisa, da predlog uvrsti u dnevni red, nikad nećemo saznati. Mnogo je govorila o tome da „ćemo imati raspravu o budžetu, a to je provera poverenja vladi, ako ne prođe budžet, vlada je pala”. Ona je u pravu da je budžet provera poverenja vladi, ali to nema nikakve veze sa zahtevom za izglasavanje nepoverenja vladi. Zahtev, s validnim potpisima, mora biti uvršćen u dnevni red. Da je opoziciji stalo do vladavine prava, a ne do politikantstva, skupila bi nove potpise, pošto, ako je verovati Aleksiću, još poslanika želi da ga potpiše. Ukoliko bi Brnabićeva, mimo poslovnika, odbila da ga uvrsti u dnevni red, tada bi opozicija mogla da pokaže i dokaže da se ne pridržava pravila.

Za našu opoziciju, sudeći po ponašanju, pravila postoje da bi ih vlast poštovala, dok za nju ne važe. Tako smo od opozicionara čuli da je haos u skupštini počeo samo zato što je Radomir Lazović (ZLF) hteo da zalepi nalepnicu s krvavom šakom na sto predsedavajućeg. Prvo, to se ne radi i poslovnikom je kažnjivo. Drugo, da je sve bilo planirano, svedoči to što su, čim su u salu ušli članovi vlade, osim Lazovićevih „aktivnosti”, svi opozicionari, kao po komandi, skočili na noge s transparentima „ruke su vam krvave”, latili se pištaljki i vuvuzela, a nisu izostali ni povici – „ubice” i „lopovi”. Jurnuli su, kao i mnogo puta do sada, prema stolu predsedavajućeg, unosili se u lica ministrima, koji su takođe ustali, bez obzira na molbe Brnabićeve da sednu. Ustali su i poslanici vladajuće koalicije, „naoružani” transparentima „žuti lopovi hoće rat, Srbija hoće rad”. Sve što se potom dešavalo bruka je i sramota za sve.

Opozicija je imala svoj scenario, ali u njegovoj realizaciji umnogome joj je pomogla vlast. Članovi vlade trebalo je u tom prvom naletu opozicionara da ostanu da sede, baš kao što je to učinio Aleksandar Vučić u istoj situaciji. Poslanici vladajuće koalicije, kojima je, između ostalih, ministar Aleksandar Martinović to pokazivao, trebalo je da ostanu na svojim mestima, umesto da krenu u fizički obračun s opozicionarima. Vratili su se na mesta tek kad je Brnabićeva sišla u tu gužvu, moleći ih da se vrate. Nikakve potrebe nije bilo, a i to se ponavlja, da se poslanice vladajuće koalicije predvođene Nevenom Đurić penju na galeriju da bi razvijale svoj transparent, dolivajući ulje na vatru. I kako su uopšte tamo ušle kad su vrata zaključana? Pa, lako je kad si vlast da ti obezbeđenje otključa vrata. Samo ovog puta su reagovale i opozicionarke, pa je nekoliko njih, predvođeno Danijelom Nestorović (EU), došlo i nastalo je otimanje oko transparenta. Ružno, da ružnije ne može biti. O šteti nanetoj skupštini i državi da i ne govorimo.

Nasilje koje su opozicionari demonstrirali nije do sada viđeno u parlamentu. Svega je bilo, pa i polivanja vodom i čupanja mikrofona predsedavajućem, ali nikada niko nije lepio nalepnice po stolu predsedavajućeg, niti je kao Marinika Tepić polivao crvenom bojom poslanike, niti je bilo razbijanja ekrana, čupanja svih mikrofona u sali, unošenja u lice ministrima, traženja reakcije da bi se pokazalo kako su to monstrumi. A nije bilo ni vuvuzela, naročito ne prilikom rasprave o budžetu. Svaka opozicija gledala je da raspravu o budžetu maksimalno iskoristi za kritiku vlasti, osim ove. Ova, izgleda, ne želi. Šta god izjavljivali i koliko god za takvo ponašanje imali podršku u „profesionalnim” medijima, tako neće politički profitirati. Naprotiv.

Vlast, međutim, nema razlog da se raduje što opozicija ovakvim ponašanjem gubi političke poene. Trebalo bi da se pozabavi sobom. Nijedna neće ili ne može da sagleda svoje greške. Greške su, ili se tako čini vlasti, sitne, ali „greščica” po „greščica” – i nakupi se toga. Kad danas poslanici DS-a, nekadašnje stožerne stranke vlasti, koja je takoreći nestala, zamere vlasti što spajajući raspravu o 60 tačaka dnevnog reda, objedini sve „babe” i „žabe”, ne odgovara se – vi ste spajali 96. Pa jesu. I zato su, između ostalog, tu gde jesu.