Планирани хаос и реакције

Бука, бес, „ратовање” транспарентима, физички обрачуни, сала за заседање онеспособљена за рад и окончана расправа о „републичкој каси” за наредну годину, а да о њеној садржини нико ни реч није рекао, иако од тога зависи како ћемо сви у овој земљи живети. То је, укратко, епилог општег хаоса на последњој седници Скупштине Србије. Ружна и тужна слика парламента за чије „сликање” се власт и опозиција међусобно оптужују, а свако је на њој оставио неки траг. Неко већи, неко мањи. Политичке поене, а о томе је овде реч, на дужи рок, добиће онај ко буде спреман да објективно сагледа своје грешке. И да их, наравно, не понови.

Да се седница претворила у демонстрацију невиђеног насиља, слажу се сви, али не и око тога ко је за то крив. Опозиционари и њима блиски медији не могу да нађу довољно ружних речи за власт, која је, по њима, искључиви кривац за све што се догодило. Кажу да је власт све унапред изрежирала и можда би се то – ако нисте из оне приче о „злој” власти и „угроженој” опозицији – могло и прихватити, да је оно што се догодило први пут виђено. Али, није. Све се одвијало као што смо већ неколико пута видели. Осим тога, није власт уочи заседања најављивала да седнице о буџету неће бити, него опозиција. Срђан Миливојевић (ДС), и не само он, најавио је блокаду. Какву – „видећете”. И видели смо. Све оно што смо већ гледали, само зачињено с више насиља него приликом прошлогодишњег ребаланса буџета, кад су се у сали за заседање први пут огласиле, не само пиштаљке, него и вувузеле.

Седница је почела нормално – минутом ћутања за 15 пострадалих на железничкој станици у Новом Саду и за преминулог дугогодишњег посланика и лидера Јединствене Србије. Тако је изгледало, будући да се није видело да посланици Зелено-левог фронта баш у том тренутку излазе из сале. Радомир Лазовић је то објаснио протестом што је минут ћутања заједнички, а он није хтео да ода пошту Марковићу. Лазовић очито мисли да је то био прави потез. Али он је тако исказао и непоштовање према жртвама из Новог Сада, а доста тога је и о себи рекао. Мала дигресија – крајем маја 2006. посланик СРС-а Мирослав Недељковић одржао је ватрени говор против тадашње власти, чији посланици су му одговарали добацивањем сличних речи које је сам користио. Све је у сали брујало од вике. Десет минута касније, позлило му је у посланичком клубу, а тадашњи председник парламента Предраг Марковић одмах је напустио председавање, дао све од себе да се Недељковићу помогне и отишао с њим у болницу. Није му било помоћи. Марковић је, чим се вратио, позвао посланике да минутом ћутања одају пошту преминулом колеги и сви су то учинили. Посланици ДС-а су тада бојкотовали седнице, али је Милан Марковић, потпредседник парламента, ушао у салу, коју је, чим је одата пошта, напустио. Тако раде људи.

Све после овог, додуше с малом мрљом, достојанственог почетка, слутило је на хаос који је уследио. Почевши од захтева лидера ССП-а Драгана Ђиласа Ани Брнабић да поднесе оставку због изјаве да „опозиција жали што није погинуло више људи”. Брнабићева је могла и требало је да се уздржи од оваквих оцена. Имала је довољно аргумената да покаже да је опозиција, шта год изјављивала, ову трагедију потпуно огољено искористила и користи у политичке сврхе. Другачије се не може схватити ни захтев за изгласавање неповерења влади, мада је, како „оцењују” опозициони прваци и њима наклоњени, за све у ствари крив Александар Вучић, те би зато најважније било да он поднесе оставку.

Шта год је позадина овог захтева за смену владе, лидер НПС-а Мирослав Алексић, који га је образлагао, потпуно је у праву – у пословнику нема никаквих нејасноћа, 60 посланика може да тражи смену владе, а председник парламента предлог одмах доставља председнику владе и ставља га на разматрање на првој наредној седници, а најраније пет дана од подношења. Предлог се, без икаквих дилема, мора наћи на дневном реду. Пословник не прописује да сви потписи морају бити валидни – то се подразумева. У овом случају, међутим, нису били. Посланица ССП-а Ирена Пернат рекла је да се њен депоновани потпис нашао на предлогу без консултација с њом, због чега га је Брнабићева вратила опозицији. Они који се „убише” причајући о владавини права осули су дрвље и камење по њој, а чак ни председник НДСС-а, професор на Правном факултету и потписник предлога Милош Јовановић не види ништа спорно у томе што је један потпис споран. Шта има везе. Алексић је хладно тражио да се тај и такав предлог уврсти у дневни ред, „то је само један потпис, у међувремену се још људи потписало”.

Ђилас, који је, по речима Пернатове, рекао да је погрешио, очито сматра да је сасвим у реду то што је урадио и да има пуно право да оптужи Ану Брнабић да је „извршила државни удар”. Брнабићева није извршила никакав држави удар, поступила је као што се поступа у свакој држави у којој постоји владавина права – вратила је предлог опозицији. Да ли је имала намеру, да није било спорног потписа, да предлог уврсти у дневни ред, никад нећемо сазнати. Много је говорила о томе да „ћемо имати расправу о буџету, а то је провера поверења влади, ако не прође буџет, влада је пала”. Она је у праву да је буџет провера поверења влади, али то нема никакве везе са захтевом за изгласавање неповерења влади. Захтев, с валидним потписима, мора бити увршћен у дневни ред. Да је опозицији стало до владавине права, а не до политикантства, скупила би нове потписе, пошто, ако је веровати Алексићу, још посланика жели да га потпише. Уколико би Брнабићева, мимо пословника, одбила да га уврсти у дневни ред, тада би опозиција могла да покаже и докаже да се не придржава правила.

За нашу опозицију, судећи по понашању, правила постоје да би их власт поштовала, док за њу не важе. Тако смо од опозиционара чули да је хаос у скупштини почео само зато што је Радомир Лазовић (ЗЛФ) хтео да залепи налепницу с крвавом шаком на сто председавајућег. Прво, то се не ради и пословником је кажњиво. Друго, да је све било планирано, сведочи то што су, чим су у салу ушли чланови владе, осим Лазовићевих „активности”, сви опозиционари, као по команди, скочили на ноге с транспарентима „руке су вам крваве”, латили се пиштаљки и вувузела, а нису изостали ни повици – „убице” и „лопови”. Јурнули су, као и много пута до сада, према столу председавајућег, уносили се у лица министрима, који су такође устали, без обзира на молбе Брнабићеве да седну. Устали су и посланици владајуће коалиције, „наоружани” транспарентима „жути лопови хоће рат, Србија хоће рад”. Све што се потом дешавало брука је и срамота за све.

Опозиција је имала свој сценарио, али у његовој реализацији умногоме јој је помогла власт. Чланови владе требало је у том првом налету опозиционара да остану да седе, баш као што је то учинио Александар Вучић у истој ситуацији. Посланици владајуће коалиције, којима је, између осталих, министар Александар Мартиновић то показивао, требало је да остану на својим местима, уместо да крену у физички обрачун с опозиционарима. Вратили су се на места тек кад је Брнабићева сишла у ту гужву, молећи их да се врате. Никакве потребе није било, а и то се понавља, да се посланице владајуће коалиције предвођене Невеном Ђурић пењу на галерију да би развијале свој транспарент, доливајући уље на ватру. И како су уопште тамо ушле кад су врата закључана? Па, лако је кад си власт да ти обезбеђење откључа врата. Само овог пута су реаговале и опозиционарке, па је неколико њих, предвођено Данијелом Несторовић (ЕУ), дошло и настало је отимање око транспарента. Ружно, да ружније не може бити. О штети нанетој скупштини и држави да и не говоримо.

Насиље које су опозиционари демонстрирали није до сада виђено у парламенту. Свега је било, па и поливања водом и чупања микрофона председавајућем, али никада нико није лепио налепнице по столу председавајућег, нити је као Мариника Тепић поливао црвеном бојом посланике, нити је било разбијања екрана, чупања свих микрофона у сали, уношења у лице министрима, тражења реакције да би се показало како су то монструми. А није било ни вувузела, нарочито не приликом расправе о буџету. Свака опозиција гледала је да расправу о буџету максимално искористи за критику власти, осим ове. Ова, изгледа, не жели. Шта год изјављивали и колико год за такво понашање имали подршку у „професионалним” медијима, тако неће политички профитирати. Напротив.

Власт, међутим, нема разлог да се радује што опозиција оваквим понашањем губи политичке поене. Требало би да се позабави собом. Ниједна неће или не може да сагледа своје грешке. Грешке су, или се тако чини власти, ситне, али „грешчица” по „грешчица” – и накупи се тога. Кад данас посланици ДС-а, некадашње стожерне странке власти, која је такорећи нестала, замере власти што спајајући расправу о 60 тачака дневног реда, обједини све „бабе” и „жабе”, не одговара се – ви сте спајали 96. Па јесу. И зато су, између осталог, ту где јесу.