Kultura eutanazije

Film „Susedna soba” (The room next door), dobitnik prestižne nagrade „Zlatni lav” na filmskom festivalu u Veneciji, pobudio je internacionalnu pažnju kad je reč o fenomenu eutanazije. Shvaćena kao pravo i mogućnost izbora načina okončanja života u nepodnošljivim okolnostima bezizlaznosti i patnje, eutanazija postaje savremena preokupacija sa više stanovišta. Nekadašnja tabu i zaobilažena tema, nagrađenim filmskim delom stiče pravo građanstva kod šire publike i polako ulazi u predvorje inoviranog sistema vrednosti. Iako je, sama po sebi, eutanazija delikatna i individualna, u izvesnoj meri društveno marginalizovana, značajna je iz više razloga.

Dosta ljudi, posebno vremešni, ma koliko bili svesni da je umiranje biološka neminovnost, potiskuju temu eutanazije. I o smrti nerado pričaju, iako o njoj često intenzivno razmišljaju. Ipak, uz specifično autorsko delo – film Pedra Almodovara, zasnovan na romanu Sigrid Nunjez „Kroz šta prolaziš” – viđenje eutanazije i konkretnog slučaja, ima šire kulturološko sagledavanje. Ono pronalazi uporište u zakonodavstvu sve većeg broja zemalja. U Evropskoj uniji, gde deluje jaka tendencija ujednačavanja i kreiranja zajedničkih pristupa i rešenja, situacija je dosta različita. Dva ekstremna primera su prakse u Holandiji i Hrvatskoj. Holandija je prva zemlja koja je zakonski uredila odnos prema eutanaziji i, kao i Belgija, tretira je kao human i dostojanstven čin, uz određene uslove. Pri njima se ne ugrožava lična sloboda izbora i ne dovodi u pitanje savesnost i profesionalnost lekara, kao i moguće zloupotrebe. Nasuprot tome, u Hrvatskoj je čin eutanazije zabranjen i kriminalizovan.

Suštinski, evolutivni kulturološki smisao eutanazije je da se poštuje dostojanstvo ličnosti i obezbedi poštovanje volje pred skorašnji kraj života preteško obolelog od neizlečivih bolesti. Posebnu ozbiljnost i odgovornost prilikom eutanazije daje asistencija specijalizovanog lekara.

Naličje odsustva pozitivnog društvenog pristupa i zakonskog uređenja eutanazije je njeno diskretno, ilegalno i ponekad zloupotrebljivano vršenje.

Kulturološki pristup eutanaziji karakteriše spremnost njenog prihvatanja i osporavanja. Najčešći protivnici eutanazije su tzv. sporomenjajuće strukture u društvu. Zagovornici eutanazije su oni koji su doživeli traume zbog patnji i očaja bliskih i dragih. Takođe i oni koji smatraju da se savremenost i demokratija ogledaju u proširenim mogućnostima izbora slobode volje u ostvarivanju ljudskih prava, uključujući i način okončanja života. Slično kao i kad je reč o kremaciji, koja više nije upitna.

Naš lekar Dragan Pavlović-Kvačka, s internacionalnim referencama (Nemačka, Velika Britanija, Francuska, Kanada), u svom delu „Etička teorija ticanja” ističe da eutanazija može da se vrši ako je u interesu i po volji onih koji se na nju odlučuje uz stručnu argumentaciju. Navedena knjiga obiluje dubljim sagledavanjima o složenosti pitanja u vezi s eutanazijom. O tome svedoče i previranje u pojedinim zemljama poput Francuske, Velike Britanije i Italije.

U Srbiji se priprema zakon o pravu na dostojanstvenu smrt i već je urađen nacrt zakona koji je pripremila grupa stručnjaka sa zapaženim doprinosom Ratka Slijepčevića, iz Multidisciplinarnog centra u Beogradu. Koliko će se dugo i s kojim kvalitetom predmetni zakon razmatrati i kada će biti glasanje o njemu teško je pouzdano znati. Međutim, dobro je što se o zakonu proaktivno razmišlja i što je to na liniji savremenih opredeljenja i praktičnih rešenja.

Žaklina Heremans, profesor sa Slobodnog univerziteta u Briselu – ULB koncepcijski, pravno i praktično (ADMD – imati pravo umiranja dostojanstveno), kao predsednica udruženja, zapaženo širi kulturu eutanazije. I Mark Majer, počasni profesor na prestižnom ULB i autor knjige „Eutanazija – podeljeno spokojstvo” (Serenite partage), kao ekspert za javno zdravlje analizom ističe da je zakonsko regulisanje prava na dostojanstveno i slobodno izabrano završavanje života potrebno i poželjno.

Film „Susedna soba”, ma koliko se mogao različito individualno shvatati (tematski, izražajno, po porukama...), sam po sebi, kao umetničko delo visoko vrednovano predstavlja doprinos boljem razumevanju i kulturi eutanazije. To pokazuje i prijem kod publike na 30. festivalu autorskog filma u Beogradu.

Na pomolu su, kako relativno inovativni kulturološki pristup eutanaziji, tako i nova kulturološka dimenzija eutanazije – u širem i obuhvatnijem smislu. Pritom je ona, kao i kremacija, deo šire kulture poštovanja individualnih ljudskih prava u miljeu užih i ne tako čestih ljudskih potreba i želja. Kao takva, eutanazija je rezultat civilizacijski evolutivnih i kumulativnih procesa. U pozadini je odgovor na ključno pitanje: Ima li iko od toga ikakve štete? Smeta li eutanazija, eventualno, kome i zašto?

Slobodan V. Stojanović