Култура еутаназије

Филм „Суседна соба” (The room next door), добитник престижне награде „Златни лав” на филмском фестивалу у Венецији, побудио је интернационалну пажњу кад је реч о феномену еутаназије. Схваћена као право и могућност избора начина окончања живота у неподношљивим околностима безизлазности и патње, еутаназија постаје савремена преокупација са више становишта. Некадашња табу и заобилажена тема, награђеним филмским делом стиче право грађанства код шире публике и полако улази у предворје иновираног система вредности. Иако је, сама по себи, еутаназија деликатна и индивидуална, у извесној мери друштвено маргинализована, значајна је из више разлога.

Доста људи, посебно времешни, ма колико били свесни да је умирање биолошка неминовност, потискују тему еутаназије. И о смрти нерадо причају, иако о њој често интензивно размишљају. Ипак, уз специфично ауторско дело – филм Педра Алмодовара, заснован на роману Сигрид Нуњез „Кроз шта пролазиш” – виђење еутаназије и конкретног случаја, има шире културолошко сагледавање. Оно проналази упориште у законодавству све већег броја земаља. У Европској унији, где делује јака тенденција уједначавања и креирања заједничких приступа и решења, ситуација је доста различита. Два екстремна примера су праксе у Холандији и Хрватској. Холандија је прва земља која је законски уредила однос према еутаназији и, као и Белгија, третира је као хуман и достојанствен чин, уз одређене услове. При њима се не угрожава лична слобода избора и не доводи у питање савесност и професионалност лекара, као и могуће злоупотребе. Насупрот томе, у Хрватској је чин еутаназије забрањен и криминализован.

Суштински, еволутивни културолошки смисао еутаназије је да се поштује достојанство личности и обезбеди поштовање воље пред скорашњи крај живота претешко оболелог од неизлечивих болести. Посебну озбиљност и одговорност приликом еутаназије даје асистенција специјализованог лекара.

Наличје одсуства позитивног друштвеног приступа и законског уређења еутаназије је њено дискретно, илегално и понекад злоупотребљивано вршење.

Културолошки приступ еутаназији карактерише спремност њеног прихватања и оспоравања. Најчешћи противници еутаназије су тзв. споромењајуће структуре у друштву. Заговорници еутаназије су они који су доживели трауме због патњи и очаја блиских и драгих. Такође и они који сматрају да се савременост и демократија огледају у проширеним могућностима избора слободе воље у остваривању људских права, укључујући и начин окончања живота. Слично као и кад је реч о кремацији, која више није упитна.

Наш лекар Драган Павловић-Квачка, с интернационалним референцама (Немачка, Велика Британија, Француска, Канада), у свом делу „Етичка теорија тицања” истиче да еутаназија може да се врши ако је у интересу и по вољи оних који се на њу одлучује уз стручну аргументацију. Наведена књига обилује дубљим сагледавањима о сложености питања у вези с еутаназијом. О томе сведоче и превирање у појединим земљама попут Француске, Велике Британије и Италије.

У Србији се припрема закон о праву на достојанствену смрт и већ је урађен нацрт закона који је припремила група стручњака са запаженим доприносом Ратка Слијепчевића, из Мултидисциплинарног центра у Београду. Колико ће се дуго и с којим квалитетом предметни закон разматрати и када ће бити гласање о њему тешко је поуздано знати. Међутим, добро је што се о закону проактивно размишља и што је то на линији савремених опредељења и практичних решења.

Жаклина Хереманс, професор са Слободног универзитета у Бриселу – УЛБ концепцијски, правно и практично (АДМД – имати право умирања достојанствено), као председница удружења, запажено шири културу еутаназије. И Марк Мајер, почасни професор на престижном УЛБ и аутор књиге „Еутаназија – подељено спокојство” (Serenite partage), као експерт за јавно здравље анализом истиче да је законско регулисање права на достојанствено и слободно изабрано завршавање живота потребно и пожељно.

Филм „Суседна соба”, ма колико се могао различито индивидуално схватати (тематски, изражајно, по порукама...), сам по себи, као уметничко дело високо вредновано представља допринос бољем разумевању и култури еутаназије. То показује и пријем код публике на 30. фестивалу ауторског филма у Београду.

На помолу су, како релативно иновативни културолошки приступ еутаназији, тако и нова културолошка димензија еутаназије – у ширем и обухватнијем смислу. Притом је она, као и кремација, део шире културе поштовања индивидуалних људских права у миљеу ужих и не тако честих људских потреба и жеља. Као таква, еутаназија је резултат цивилизацијски еволутивних и кумулативних процеса. У позадини је одговор на кључно питање: Има ли ико од тога икакве штете? Смета ли еутаназија, евентуално, коме и зашто?

Слободан В. Стојановић