Dva nepomirljiva oslobodilačka pokreta

U rubrici Među nama 19. novembra je objavljen dopis Miodraga Sabljaka „Završena priča četnika i partizana”, s kojim bismo mogli da se složimo kad se u njemu ne bi pojavljivala tvrdnja o dva nepomirljiva oslobodilačka pokreta. Autor teksta kaže da su Englezi prisilili kralja Petra i izbegličku vladu da priznaju partizanski pokret kao saveznički, a Draži naložili da se „priključi partizanima u borbi na savezničkoj strani”, ali ne kaže zašto se to desilo.

Doduše, kralj je četnicima rekao i da se sa zločinima mora prestati, ali ne bismo mi o tome... Izgleda da Draža pretpostavlja ili mu je neko dojavio da je kralj popustio pod pritiskom, zato što mu je maltene život ugrožen, pa umesto da postupi po naredbi, on je 1944. mobilisao i poveo u Bosnu više od 10.000 srpskih mladića, koji su nepotrebno izginuli u borbama protiv partizana, iako je bilo jasno da se kraj rata nazire i ko je pobednička strana. Inače, za nepostupanje po naredbi kralja i vrhovnog komandanta ide se na vojni sud zbog pobune i izdaje, a bogami i glave gube, ali to ovde ne želi da se kaže.

Nedavno je prevedena knjiga britanskog istoričara Kristofera Katervuda, koja je imala promociju u Beogradu i dala odgovor na pitanje zašto su Britanci priznali komuniste i Tita, a ne Dražu, što je izazvalo revolt i nelagodu domaćih istoričara revizionista. Stvar je jasna, što se i pre znalo. Partizani su se borili i ginuli, a Draža je, čak i po mišljenju članova britanske misije pri njegovom štabu, bio slab, četnici su sarađivali s Nemcima i Italijanima. Za Britance, neprijatelj mog neprijatelja moj je prijatelj. Svi kvislinzi Evrope i kolaboranti pravdali su se na sudu da su hteli da sačuvaju narod od stradanja i zemlju od razaranja, ali to im nije prošlo.

U Francuskoj je maršal Peten, hvaljen i veličan junak Sedana i Verdena, odsudnih bitaka Prvog svetskog rata, u Drugom svetskom ratu postao kvisling, predsednik Višijevske Francuske, zbog čega je osuđen na smrt, ali mu je smrtna kazna zamenjena doživotnom robijom jer je bio star i neizlečivo bolestan. Predsednik vlade Laval streljan je, jer je članove pokreta otpora predavao Nemcima, a ovi ih streljali. Pravdanje četničke saradnje s Italijanima time da su štitili srpski narod ne može ih amnestirati, jer su se ti isti Italijani borili protiv savezničkih vojnika na frontovima Afrike i Sovjetskog Saveza. Za italijanske crnokošuljaše četnici su „antikomunistička milicija” koja im je služila u borbama protiv partizana. Za njih partizani i njihove porodice – majke, sestre, žene i deca, među kojima i dolepotpisani, koji je sa nepunih godinu dana bio zatvorenik u četničkom kolašinskom zatvoru i zatočenik italijanskog barskog logora – nisu Srbi.

Postoji mitska fotografija Ljuba Čupića (lep kao Če Gevara), kako vezanih ruku, s osmehom, stupa na gubilište – vešanje. Njega su četnici zarobili i izručili Italijanima. Institut za majku i dete u Beogradu nosi ime doktora Čupića, rođenog brata heroja Ljuba. Draža čeka da mu Britanci stignu na granicu, pa će posle da diže ustanak. Za predsednike Ruzvelta i Čerčila ideološke razlike nisu bile smetnja za savezništvo u borbi protiv fašizma. Tvrdnja revizionista da je do priznanja partizana došlo na osnovu izveštaja Maklejna i Dikina ne stoji. Kolosalna je besmislica tvrditi da je Čerčil izveštavan iz samo jednog izvora. Zna se da je izveštavan s više strana i izvora, što Katervud pedantno navodi.

Brigadni general Maklejn, ratnik i diplomata, veliki prijatelj Čerčila, bio je osam godina britanski ambasador u Moskvi i znao je sve o sovjetskom komunizmu. Kada se u Vrhovnom štabu pojavio u škotskoj suknjici, prisutni su ga radoznalo zagledali i smejuljili se, dok ih je Đilas prekoreo rečima: „Ne zaboravite, drugovi, da sunce izlazi na istoku.” Bil Dikin, oksfordski profesor, Čerčilov privatni sekretar, čovek njegovog najvećeg poverenja, prošao je pakao Sutjeske, gde je ranjen, i sve opisao u knjizi „Bojevna planina”, bio je sve samo ne levičar. Članovi britanske misije pri Dražinom štabu nisu imali taj ugođaj i nisu omirisali barut. Jugoslaviju je pokrivalo oko 900 vojnih savezničkih misija, koje su budno pratile zbivanja na terenu, pa je saradnja četnika s okupacionim snagama konstatovana, o čemu su saveznici izveštavani. Britanci su dešifrovali nemački radio-saobraćaj, pa su iz presretnutih depeša saznavali važne informacije, koje su upotpunile sliku o dešavanjima na bojnom polju Jugoslavije.

Istorija je nauka koja se bavi onim što se desilo i kako se desilo, a ne šta bi bilo kad bi bilo, šta mi priželjkujemo. Za legitimitet se trebalo izboriti 1941–1945, a ne sada, oslanjajući se na podršku desnog spektra političkih strana ovde i u Evropi.

Lj. Korać