Književnica sa kalašnjikovom

AMERIČKA PRIČA

Od našeg dopisnika iz Vašingtona
Književnica Kerolin Čut (61) živi sa svojim mužem Majklom u nedovršenom kućerku na kraju zemljanog puta u Parsonfildu, naselju u državi Mejn, na krajnjem severoistoku najbogatije zemlje na svetu. Piše na ogromnoj mehaničkoj pisaćoj mašini, naglas čita mužu šta je napisala, pošto ovaj drvoseča i grobar nije nikad pohađao školu. Na Majklovom kamionu nalepljen je transparent: „Školovanje traje trinaest godina, jer toliko je potrebno da se slomi dečji duh”. Ni ona nije stigla da se slomi u američkim školama. Sa šesnaest godina rodila je kćerku, pa je napustila učenje, da bi se izdržavala služeći po kućama. Majkl joj je drugi muž, a s njim je takođe mogla da ima dete, da je imao ko da plati za njenu zdravstvenu negu u trudnoći. Ovako, dete je umrlo na porođaju.

Čutovi nemaju telefon, faks ni kompjuter, dvorište im je pretvoreno u skladište odbačenih automobilskih guma i zarđale gvožđurije. Tu je i limeni toalet sa septičkom jamom. Greju se na šporet. Oboje nose debele čojane karirane košulje i duboke gumene čizme, a iz kuće ne izlaze bez kalašnjikova. Svako ima bar po dva.

Knjigu koja je ovih dana izašla iz štampe, „Škola na putu zadovoljnog srca”, Kerolin Čut počela je da piše još početkom devedesetih, a najavljuje da će uz još četiri međusobno povezana romana to biti njena „petologija”. Sve one se bave istinitom pričom o naseobini poligamista u Mejnu, koju vodi prorok Džordon Onge. U „Školi…” Kerolin Čut je toliko likova da je na kraju, poput Sinklera Luisa, dodala vodič, u kome opširno opisuje biografije svih karaktera iz svoje nove knjige: lovci, biciklisti, drvoseče, milicija, novinari, tajni agenti, žene, devojke, dvoje napuštene dece i jedan pas koji misli. Ideju za ovaj lik Kerolin Čut je dobila, kako je izjavila, čitajući Tolstoja. I po dužini, originalan rukopis mogao se porediti sa „Ratom i mirom” – početna verzija imala je 2.600 stranica. Rukopis je odstojao u velikoj kutiji kod urednika koji je otkrio Kerolinin spisateljski dar objavivši još 1985. njen prvi roman „Pasulji Egipta” (Egipat je takođe grad u Mejnu). Tek kad je urednik umro, Kerolin Čut rešila je da svoju novu sagu o nevidljivoj siromašnoj Americi skrati na osminu originala iz urednikove kutije.

Tako je ovih dana izašla nova knjiga Kerolin Čut, koju kritika naziva modernim Dikensom. U toj novoj hronici naći ćete, kako u najnovijem književnom dodatku „Njujork tajmsa” preporučuje kritičarka i književnica Stejsi Derazmo, „sve što vam je potrebno da znate o tome kako se osećaju ljudi na samom dnu američkog društva”. Ostavljeni od svih, razdirani međusobnim rivalstvima u životu bez izlaza i izbora, obuzeti samoobmanama, oni u svom očajanju ne vide mogućnost da otpočnu klasnu borbu. I to je, kako zaključuje kritičarka „Njujork tajmsa”, najporaznija, najbolnija tačka izuzetne proze Kerolin Čut.

Čutova je međutim, od pre desetak godina organizovala društvo siromaha iz njenog kraja u „Drugu miliciju Mejna”. 

„Mi smo oružana grupa koja ne pripada nijednom krilu, ni levom ni desnom”, kaže u jednom od retkih intervjua. Amerika se ne deli na leve i desne, dodaje, već na gornju i donju zemlju. Ovi iz gornjeg pregratka, bilo da su levi ili desni, i ne znaju da u obećanoj zemlji postoji donji svet. „Među nama ima ekstremno desnih, i ekstremno levih, stidljivih i arogantnih, komunista i rasista, hipika i anarhista, svih onih ljudi kojima ovo društvo čitav život nešto otima…”

Kerolinina milicija sastaje se u šumi iza njenog dvorišta. Tu gađaju prazne konzerve od pseće hrane. Neki su posle 11. septembra postali velike patriote, pa su umesto limenki za metu stavljali kartonskog Bin Ladena. Najveći broj naglih domoljubnika otišao je u neku drugu frakciju. U miliciji je ostalo čvrsto jezgro, i mnogo oružja. A kada je pitaju, čemu toliki mitraljezi, puške i pištolji u kući bez vodovoda i kanalizacije, Kerolin Čut se čudi što američkoj intelektualnoj levici smeta oružje u rukama američke radničke klase, ali ne kada je koristi latinoamerička gerila. 

„Stalno pokušavaju da nas uvere kako su ljudi iz srednje klase pobednici, a da smo mi iz radničke klase gubitnici. Da su oni bolji i pametniji od nas. Mi iz radničkih seoskih sredina u Mejnu vrednujemo našu zemlju. Mnogi od nas bi i ubili da bi sačuvali svoju kuću i okućnicu, i to se hiljadama godina nije smatralo ludilom. Oni se smatraju uspešnim, a nas nazivaju gubitnicima. Kad bi im zatvorili njihov potrošački sistem, shvatili bi koliko su stvarno (ne)zavisni.”

Ma koliko se mediji trudili da shvate Kerolin Čut, svrhu njene naoružane milicijske grupe, sklonost ka oružju, averziju prema školovanju, to im teško polazi za rukom. Da li je moguće da u Americi postoje ljudi koji greju vodu iz bunara da bi se okupali u koritu? Ili koji moraju u dvorište da bi obavili svoje potrebe? Ljudi koji pišu bez kompjutera, koji nemaju telefon? Kakve to veze ima sa američkim snom za koji, uostalom, Kerolin Čut kaže da je kapitalistička izmišljotina.

Ali pitanje koje natkriljuje sva prethodna jeste: šta će takvima oružje i koga će gađati kad im dosadi da se igraju praznim limenkama. Kao da je izašla iz nekog drugog, neameričkog sveta, Kerolin Čut im svojom dikensovskom, a neki čak kažu i foknerovskom prozom, remeti i san i javu. Pogotovo u ova vremena za koja se već pronalaze nove reči i kovanice. Pa se, u skladu sa imperativom večitog optimizma u obećanoj zemlji, period u kome ljudi ostaju bez posla, kuće, telefona i kredita, naziva vremenom „pre-ponovnog sticanja”. Književnica iz nedođije Mejna nije voljna da traži nove reči. Ljudi sa kojima živi otkad zna za sebe nemaju nikakve iluzije da će nešto nekad steći. Amerika ih tek sada u košmaru otkriva.