Књижевница са калашњиковом

АМЕРИЧКА ПРИЧА

Од нашег дописника из Вашингтона
Књижевница Керолин Чут (61) живи са својим мужем Мајклом у недовршеном кућерку на крају земљаног пута у Парсонфилду, насељу у држави Мејн, на крајњем североистоку најбогатије земље на свету. Пише на огромној механичкој писаћој машини, наглас чита мужу шта је написала, пошто овај дрвосеча и гробар није никад похађао школу. На Мајкловом камиону налепљен је транспарент: „Школовање траје тринаест година, јер толико је потребно да се сломи дечји дух”. Ни она није стигла да се сломи у америчким школама. Са шеснаест година родила је кћерку, па је напустила учење, да би се издржавала служећи по кућама. Мајкл јој је други муж, а с њим је такође могла да има дете, да је имао ко да плати за њену здравствену негу у трудноћи. Овако, дете је умрло на порођају.

Чутови немају телефон, факс ни компјутер, двориште им је претворено у складиште одбачених аутомобилских гума и зарђале гвожђурије. Ту је и лимени тоалет са септичком јамом. Греју се на шпорет. Обоје носе дебеле чојане кариране кошуље и дубоке гумене чизме, а из куће не излазе без калашњикова. Свако има бар по два.

Књигу која је ових дана изашла из штампе, „Школа на путу задовољног срца”, Керолин Чут почела је да пише још почетком деведесетих, а најављује да ће уз још четири међусобно повезана романа то бити њена „петологија”. Све оне се баве истинитом причом о насеобини полигамиста у Мејну, коју води пророк Џордон Онге. У „Школи…” Керолин Чут је толико ликова да је на крају, попут Синклера Луиса, додала водич, у коме опширно описује биографије свих карактера из своје нове књиге: ловци, бициклисти, дрвосече, милиција, новинари, тајни агенти, жене, девојке, двоје напуштене деце и један пас који мисли. Идеју за овај лик Керолин Чут је добила, како је изјавила, читајући Толстоја. И по дужини, оригиналан рукопис могао се поредити са „Ратом и миром” – почетна верзија имала је 2.600 страница. Рукопис је одстојао у великој кутији код уредника који је открио Керолинин списатељски дар објавивши још 1985. њен први роман „Пасуљи Египта” (Египат је такође град у Мејну). Тек кад је уредник умро, Керолин Чут решила је да своју нову сагу о невидљивој сиромашној Америци скрати на осмину оригинала из уредникове кутије.

Тако је ових дана изашла нова књига Керолин Чут, коју критика назива модерним Дикенсом. У тој новој хроници наћи ћете, како у најновијем књижевном додатку „Њујорк тајмса” препоручује критичарка и књижевница Стејси Деразмо, „све што вам је потребно да знате о томе како се осећају људи на самом дну америчког друштва”. Остављени од свих, раздирани међусобним ривалствима у животу без излаза и избора, обузети самообманама, они у свом очајању не виде могућност да отпочну класну борбу. И то је, како закључује критичарка „Њујорк тајмса”, најпоразнија, најболнија тачка изузетне прозе Керолин Чут.

Чутова је међутим, од пре десетак година организовала друштво сиромаха из њеног краја у „Другу милицију Мејна”. 

„Ми смо оружана група која не припада ниједном крилу, ни левом ни десном”, каже у једном од ретких интервјуа. Америка се не дели на леве и десне, додаје, већ на горњу и доњу земљу. Ови из горњег прегратка, било да су леви или десни, и не знају да у обећаној земљи постоји доњи свет. „Међу нама има екстремно десних, и екстремно левих, стидљивих и арогантних, комуниста и расиста, хипика и анархиста, свих оних људи којима ово друштво читав живот нешто отима…”

Керолинина милиција састаје се у шуми иза њеног дворишта. Ту гађају празне конзерве од псеће хране. Неки су после 11. септембра постали велике патриоте, па су уместо лименки за мету стављали картонског Бин Ладена. Највећи број наглих домољубника отишао је у неку другу фракцију. У милицији је остало чврсто језгро, и много оружја. А када је питају, чему толики митраљези, пушке и пиштољи у кући без водовода и канализације, Керолин Чут се чуди што америчкој интелектуалној левици смета оружје у рукама америчке радничке класе, али не када је користи латиноамеричка герила. 

„Стално покушавају да нас увере како су људи из средње класе победници, а да смо ми из радничке класе губитници. Да су они бољи и паметнији од нас. Ми из радничких сеоских средина у Мејну вреднујемо нашу земљу. Многи од нас би и убили да би сачували своју кућу и окућницу, и то се хиљадама година није сматрало лудилом. Они се сматрају успешним, а нас називају губитницима. Кад би им затворили њихов потрошачки систем, схватили би колико су стварно (не)зависни.”

Ма колико се медији трудили да схвате Керолин Чут, сврху њене наоружане милицијске групе, склоност ка оружју, аверзију према школовању, то им тешко полази за руком. Да ли је могуће да у Америци постоје људи који греју воду из бунара да би се окупали у кориту? Или који морају у двориште да би обавили своје потребе? Људи који пишу без компјутера, који немају телефон? Какве то везе има са америчким сном за који, уосталом, Керолин Чут каже да је капиталистичка измишљотина.

Али питање које наткриљује сва претходна јесте: шта ће таквима оружје и кога ће гађати кад им досади да се играју празним лименкама. Као да је изашла из неког другог, неамеричког света, Керолин Чут им својом дикенсовском, а неки чак кажу и фокнеровском прозом, ремети и сан и јаву. Поготово у ова времена за која се већ проналазе нове речи и кованице. Па се, у складу са императивом вечитог оптимизма у обећаној земљи, период у коме људи остају без посла, куће, телефона и кредита, назива временом „пре-поновног стицања”. Књижевница из недођије Мејна није вољна да тражи нове речи. Људи са којима живи откад зна за себе немају никакве илузије да ће нешто некад стећи. Америка их тек сада у кошмару открива.