Dva por­tre­ta En­di­ja Ma­ri­ja

Ra­do či­tan i za­pa­žen „Por­tret bez ra­ma”, ob­ja­vljen 1. de­cem­bra, auto­ra Alek­san­dra Mi­le­ti­ća, bio je s pra­vom po­sve­ćen En­di­ju Ma­ri­ju, no­vom tre­ne­ru No­va­ka Đo­ko­vi­ća. U sa­že­tom tek­stu pred­sta­vljen je vr­stan pro­fe­si­o­nal­ni te­ni­ser ko­ji je svo­je­vre­me­no či­nio ve­li­ku če­tvor­ku be­log spor­ta, uz Fe­de­re­ra, Na­da­la i Đo­ko­vi­ća. Od iz­o­sta­vlje­nog sa­znaj­nog di­rekt­nog pi­ta­nja „od ko­ga naj­bo­lji na sve­tu mo­že još ne­što da uči i na­u­či”, da­to je do­sta ele­me­na­ta ko­ji od­sli­ka­va­ju No­va­kov iz­bor i En­di­je­vo pri­hva­ta­nje.

Ne­ka­da sna­žni vr­šnjač­ki ri­va­li po­sta­li su sa­ve­zni­ci u de­li­kat­nim okol­no­sti­ma Đo­ko­vi­će­ve ka­ri­je­re – po­vu­ći se (na vr­hu uspe­ha kao pr­vak sve­ta ko­ji je obo­rio mno­ge re­kor­de, po­put Mi­ro­sla­va Čan­ga­lo­vi­ća na vr­hu sla­ve u nje­go­voj umet­no­sti) ili na­sta­vi­ti da se sa­mo­te­sti­ra i iz­ne­na­đu­je i za­di­vlju­je, ne sa­mo te­ni­ski svet.

Do­bro upu­će­ni iz bel­gij­skog pre­sti­žnog spe­ci­ja­li­zo­va­nog ma­ga­zi­na „Te­nis i pa­del” uka­zu­ju – kao i Alek­san­dar Mi­le­tić u „Po­li­ti­ci” – na za­ni­mlji­ve de­ta­lje u osve­tlja­va­nju Ma­ri­je­ve lič­no­sti. To se či­ni na vi­še pro­sto­ra (se­dam stra­ni­ca, s tri fo­to­gra­fi­je) i mo­že da po­slu­ži po­klo­ni­ci­ma te­ni­sa kao in­spi­ra­ci­ja. Sa na­slo­vom „En­di Ma­ri je pro­me­nio ve­li­ku troj­ku u ve­li­ku če­tvor­ku” na­vo­de se ključ­ne či­nje­ni­ce iz nje­go­ve ka­ri­je­re i ži­vo­ta. To je pri­ča o upor­no­sti i po­sve­će­no­sti ono­me što se vo­li i ra­di. Ona po­či­nje Ma­ri­je­vom po­ve­za­no­šću sa Bel­gi­jom i osva­ja­njem pr­vog me­sta na tur­ni­ru u gra­du Gen­tu. Za raz­li­ku od pri­če o No­va­ku, is­ti­če se da je Ma­ri Škot ko­ji je iz­ne­na­dio i po­ti­snuo En­gle­ze (2012–2016) i ušao u isto­ri­ju bri­tan­skog te­ni­sa. Da­je se osvrt na sve nje­go­ve ve­li­ke uspe­he (dva pu­ta šam­pi­on Vim­bldo­na, osva­jač zlat­ne olim­pij­ske me­da­lje, pr­vi re­ket sve­ta..). Po­seb­no se na­vo­di da je lju­ba­vi pre­ma te­ni­su žr­tvo­vao svoj kuk i za­me­nio ga pro­te­zom. To je osta­la svo­je­vr­sna tra­ge­di­ja ko­ja je dra­ma­tič­no pre­ki­nu­la da­lji uspon En­di­ja Ma­ri­ja i mo­gu­će do­me­te u ka­ri­je­ri.

S pod­na­slo­vi­ma „Od­vrat­na tra­ge­di­ja”, „Pi­ta­nje ži­vo­ta i smr­ti”, „Pre­te­ča Len­dla”, „Svet na žen­ski na­čin” obez­be­đu­je se niz pro­bra­nih ključ­nih za­pa­ža­nja o lič­no­sti Ma­ri­ja kao uzor­ne lič­no­sti. Ta­ko se im­pli­cit­no su­ge­ri­še da, iako je škot­ski na­ci­o­na­li­sta u po­zi­tiv­nom smi­slu (na­gla­še­no vo­li svo­ju ze­mlju i ne oma­lo­va­ža­va dru­ge), ni­ka­ko ni­je šo­vi­ni­sta (što je ve­ro­vat­no jed­na od ve­ziv­nih ni­ti s Đo­ko­vi­ćem).

Po­seb­no su za­ni­mlji­va za­pa­ža­nja o spe­ci­fič­noj igri Ma­ri­ja ko­ja je spa­ja­la ve­šti­nu Fe­de­re­ra, sna­gu i ener­gi­ju Na­da­la, flek­si­bil­nost i ot­por­nost Đo­ko­vi­ća. Ka­ko je od 2019. igrao s pro­te­zom i ni­je uspe­vao da bu­de na ne­ka­da­šnjem ni­vou i rav­no­pra­van s tri naj­ve­ća igra­ča u isto­ri­ji te­ni­sa, Ma­ri je po­sle ne­što ma­nje od če­ti­ri go­di­ne pre­stao da se tak­mi­či. Me­đu­tim, ni­je pre­stao da za­di­vlju­je sa vi­še aspe­ka­ta.

Ova i dru­ga za­pa­ža­nja ima­ju smi­sla jer in­spi­ra­tiv­no po­ka­zu­ju ko­li­ko je va­žno kad čo­vek po­se­du­je strast, ali i ka­pa­ci­tet da pre­va­zi­đe ogra­ni­če­nja i kad uro­đe­ni ta­le­nat na­do­pu­ni ve­li­kim ra­dom. No­va­ko­va i En­di­je­va ozva­ni­če­na sa­rad­nja ima­ju spe­ci­fič­nu te­ži­nu. Ta­kve od­lu­ke, iz­me­đu osta­log, ot­kri­va­ju da sport­sko ri­val­stvo mo­že pre­ra­sti u bo­lje raz­u­me­va­nje i pri­ja­telj­stvo. Slič­na ve­li­ka lju­bav pre­ma be­lom spor­tu spa­ja dva vr­hun­ska asa u pro­fe­si­o­nal­no i dru­gar­sko za­jed­ni­štvo. Ono za ko­je na­vi­ja­ju mno­gi, ne sa­mo u Sr­bi­ji, mo­že da do­ve­de do no­vih pod­vi­ga i do­me­ta. Ta­kva si­ner­gi­ja, iako se to ne ga­ran­tu­je una­pred, odi­sta do­sta obe­ća­va. Por­tre­ti­sa­nje En­di­ja Ma­ri­ja je na­go­ve­šta­va i sto­ga za­slu­žu­je po­seb­nu pa­žnju.

Da­na Sto­ja­no­vić,

Bri­sel