Два пор­тре­та Ен­ди­ја Ма­ри­ја

Ра­до чи­тан и за­па­жен „Пор­трет без ра­ма”, об­ја­вљен 1. де­цем­бра, ауто­ра Алек­сан­дра Ми­ле­ти­ћа, био је с пра­вом по­све­ћен Ен­ди­ју Ма­ри­ју, но­вом тре­не­ру Но­ва­ка Ђо­ко­ви­ћа. У са­же­том тек­сту пред­ста­вљен је вр­стан про­фе­си­о­нал­ни те­ни­сер ко­ји је сво­је­вре­ме­но чи­нио ве­ли­ку че­твор­ку бе­лог спор­та, уз Фе­де­ре­ра, На­да­ла и Ђо­ко­ви­ћа. Од из­о­ста­вље­ног са­знај­ног ди­рект­ног пи­та­ња „од ко­га нај­бо­љи на све­ту мо­же још не­што да учи и на­у­чи”, да­то је до­ста еле­ме­на­та ко­ји од­сли­ка­ва­ју Но­ва­ков из­бор и Ен­ди­је­во при­хва­та­ње.

Не­ка­да сна­жни вр­шњач­ки ри­ва­ли по­ста­ли су са­ве­зни­ци у де­ли­кат­ним окол­но­сти­ма Ђо­ко­ви­ће­ве ка­ри­је­ре – по­ву­ћи се (на вр­ху успе­ха као пр­вак све­та ко­ји је обо­рио мно­ге ре­кор­де, по­пут Ми­ро­сла­ва Чан­га­ло­ви­ћа на вр­ху сла­ве у ње­го­вој умет­но­сти) или на­ста­ви­ти да се са­мо­те­сти­ра и из­не­на­ђу­је и за­ди­вљу­је, не са­мо те­ни­ски свет.

До­бро упу­ће­ни из бел­гиј­ског пре­сти­жног спе­ци­ја­ли­зо­ва­ног ма­га­зи­на „Те­нис и па­дел” ука­зу­ју – као и Алек­сан­дар Ми­ле­тић у „По­ли­ти­ци” – на за­ни­мљи­ве де­та­ље у осве­тља­ва­њу Ма­ри­је­ве лич­но­сти. То се чи­ни на ви­ше про­сто­ра (се­дам стра­ни­ца, с три фо­то­гра­фи­је) и мо­же да по­слу­жи по­кло­ни­ци­ма те­ни­са као ин­спи­ра­ци­ја. Са на­сло­вом „Ен­ди Ма­ри је про­ме­нио ве­ли­ку трој­ку у ве­ли­ку че­твор­ку” на­во­де се кључ­не чи­ње­ни­це из ње­го­ве ка­ри­је­ре и жи­во­та. То је при­ча о упор­но­сти и по­све­ће­но­сти оно­ме што се во­ли и ра­ди. Она по­чи­ње Ма­ри­је­вом по­ве­за­но­шћу са Бел­ги­јом и осва­ја­њем пр­вог ме­ста на тур­ни­ру у гра­ду Ген­ту. За раз­ли­ку од при­че о Но­ва­ку, ис­ти­че се да је Ма­ри Шкот ко­ји је из­не­на­дио и по­ти­снуо Ен­гле­зе (2012–2016) и ушао у исто­ри­ју бри­тан­ског те­ни­са. Да­је се осврт на све ње­го­ве ве­ли­ке успе­хе (два пу­та шам­пи­он Вим­блдо­на, осва­јач злат­не олим­пиј­ске ме­да­ље, пр­ви ре­кет све­та..). По­себ­но се на­во­ди да је љу­ба­ви пре­ма те­ни­су жр­тво­вао свој кук и за­ме­нио га про­те­зом. То је оста­ла сво­је­вр­сна тра­ге­ди­ја ко­ја је дра­ма­тич­но пре­ки­ну­ла да­љи успон Ен­ди­ја Ма­ри­ја и мо­гу­ће до­ме­те у ка­ри­је­ри.

С под­на­сло­ви­ма „Од­врат­на тра­ге­ди­ја”, „Пи­та­ње жи­во­та и смр­ти”, „Пре­те­ча Лен­дла”, „Свет на жен­ски на­чин” обез­бе­ђу­је се низ про­бра­них кључ­них за­па­жа­ња о лич­но­сти Ма­ри­ја као узор­не лич­но­сти. Та­ко се им­пли­цит­но су­ге­ри­ше да, иако је шкот­ски на­ци­о­на­ли­ста у по­зи­тив­ном сми­слу (на­гла­ше­но во­ли сво­ју зе­мљу и не ома­ло­ва­жа­ва дру­ге), ни­ка­ко ни­је шо­ви­ни­ста (што је ве­ро­ват­но јед­на од ве­зив­них ни­ти с Ђо­ко­ви­ћем).

По­себ­но су за­ни­мљи­ва за­па­жа­ња о спе­ци­фич­ној игри Ма­ри­ја ко­ја је спа­ја­ла ве­шти­ну Фе­де­ре­ра, сна­гу и енер­ги­ју На­да­ла, флек­си­бил­ност и от­пор­ност Ђо­ко­ви­ћа. Ка­ко је од 2019. играо с про­те­зом и ни­је успе­вао да бу­де на не­ка­да­шњем ни­воу и рав­но­пра­ван с три нај­ве­ћа игра­ча у исто­ри­ји те­ни­са, Ма­ри је по­сле не­што ма­ње од че­ти­ри го­ди­не пре­стао да се так­ми­чи. Ме­ђу­тим, ни­је пре­стао да за­ди­вљу­је са ви­ше аспе­ка­та.

Ова и дру­га за­па­жа­ња има­ју сми­сла јер ин­спи­ра­тив­но по­ка­зу­ју ко­ли­ко је ва­жно кад чо­век по­се­ду­је страст, али и ка­па­ци­тет да пре­ва­зи­ђе огра­ни­че­ња и кад уро­ђе­ни та­ле­нат на­до­пу­ни ве­ли­ким ра­дом. Но­ва­ко­ва и Ен­ди­је­ва озва­ни­че­на са­рад­ња има­ју спе­ци­фич­ну те­жи­ну. Та­кве од­лу­ке, из­ме­ђу оста­лог, от­кри­ва­ју да спорт­ско ри­вал­ство мо­же пре­ра­сти у бо­ље раз­у­ме­ва­ње и при­ја­тељ­ство. Слич­на ве­ли­ка љу­бав пре­ма бе­лом спор­ту спа­ја два вр­хун­ска аса у про­фе­си­о­нал­но и дру­гар­ско за­јед­ни­штво. Оно за ко­је на­ви­ја­ју мно­ги, не са­мо у Ср­би­ји, мо­же да до­ве­де до но­вих под­ви­га и до­ме­та. Та­ква си­нер­ги­ја, иако се то не га­ран­ту­је уна­пред, оди­ста до­ста обе­ћа­ва. Пор­тре­ти­са­ње Ен­ди­ја Ма­ри­ја је на­го­ве­шта­ва и сто­га за­слу­жу­је по­себ­ну па­жњу.

Да­на Сто­ја­но­вић,

Бри­сел