U današnjim bitkama nema pobednika

Pad Damaska u ruke pobunjenika i slavljenje pada autoritarnog sirijskog režima podsetili su nas na takozvano Arapsko proleće, na koje su stariji pomalo zaboravili, a mlađi ga se i ne sećaju.

Reč je o seriji protesta, demonstracija i pobuna protiv vlasti u arapskom svetu, posebno u zemljama severne Afrike i Bliskog istoka, koji su započeli krajem 2010. godine i intenzivno trajali do 2012, a kraj su, ako se o kraju uopšte može govoriti, doživele svrgavanjem Bašara el Asada pre nekoliko dana.

Sam izraz Arapsko proleće trebalo je da asocira na takozvano Praško proleće, što je naziv kojim su zapadni mediji označili društvenu i političku demokratizaciju i liberalizaciju u socijalističkoj Čehoslovačkoj 1968. godine, okončanu ulaskom sovjetskih tenkova u Prag. Sličnu sudbinu doživelo je i takozvano Proleće naroda, odnosno revolucije koje su se dešavale u Evropi 1848/9. Naime, nakon njihovog gušenja autoritarni režimi protiv kojih su podignute uspeli su da se konsoliduju. Ipak, treba reći da su te revolucije kasnije slavljene kao prvi širi talas demokratskih promena u Evropi i na izvestan način postale su reperna tačka za nove talase demokratizacije, među kojima se ističu promene u Istočnoj Evropi i u arapskom svetu.

U vesternizovanoj kulturi, u kojoj ideja modernizacije ima istaknuto mesto, uvrežilo se mišljenje da zemlje u razvoju neumitno slede razvojni put razvijenih zapadnih zemalja. Posmatrano kroz te naočare, uočavaju se samo oni elementi koji bi tu ideju mogli da potkrepe. Tako se u pogledu na Arapsko proleće na prvom mestu vide navodni ustanak protiv autoritarnih režima i zahtevi masa za većim pravima i slobodama. Pored toga ukazuje se da su i Proleće naroda i Arapsko proleće zahvatili više zemalja u jednom regionu, što je svakako geografski atraktivna, ali socijalno nebitna komparacija. Slično tome, ukazuje se da su u oba slučaja značajnu ulogu imali mladi. To je, međutim, zanimljivo samo iz demografskog ugla. Time se završavaju sličnosti koje je trebalo da potkrepe optimizam povezan s Arapskim prolećem.

Vratimo se onome što se, svesno ili ne, gubi iz vida, a to su razlike između ovih pobuna. Na prvom mestu reč je o uzrocima. Evropske monarhije koje su oličavale feudalni politički poredak bile su kočnica jačanju industrijskog kapitalističkog društva koje je iznedrilo nove ekonomske socijalne klase – pre svega srednju i radničku klasu. U arapskom svetu, međutim, nosilac bunta bio je sve masovniji sloj nikom nepotrebne radne snage, koncentrisan u velikim gradovima. Ne čudi otuda da su ideje kojima su se zanosili evropski revolucionari bile nacionalizam i liberalizam. U arapskom svetu nosioci promena bili su uglavnom suprotstavljeni sekularnim režimima i inspirisani religijom. Ukratko, Arapsko proleće bilo je sličnije iranskoj revoluciji nego Proleću naroda.

Mada se često ističe da je Arapsko proleće pokret vođen borbom protiv autoritarizma, korupcije i nepravde, a za demokratiju i ljudska prava, mnogo ređe se pominje da te ideje nisu samonikle već su uglavnom bile plod uticaja i mašte globalnih medija, dirigovanih društvenih mreža, finansijske podrške i pritisaka zapadnih centara moći. S druge strane, na evropske revolucije iz 19. veka spoljni faktor i mediji gotovo da nisu ni na koji način uticali.

Otuda ne čudi da je najvažnija razlika između ova dva talasa revolucija povezana s posledicama. Iako revolucije 1948. nisu porazile režime protiv kojih su ustale, ipak su dovele do postepenih demokratskih, ustavnih i društvenih promena.

Kad je o posledicama Arapskog proleća reč, takvi ishodi jedva da su bili izuzetak, a po pravilu su nasilne promene dovele do uništenja infrastrukture, finansijskog kraha i propasti vodećih privrednih grana, što je rezultiralo povećanjem nezaposlenosti i siromaštva. Masovni egzodus stanovništva i produbljivanje društvenih podela uz dramatično ugrožavanje elementarnih ljudskih prava učinili su ove zemlje mnogo gorim mestom za život nego što su bile pre toga. U nekim od njih počeli su građanski ratovi koji i danas traju, što je samo doprinelo većem uticaju stranog faktora i gubitku bilo kakve samostalnosti i nezavisnosti. Čak i oni režimi poput Asadovog, koji su odolevali promeni, to su uspeli isključivo zahvaljujući stranom faktoru.

Sudeći po ovim posledicama, izvesno je da razvijene zemlje nisu pokazale put kojim će ići zemlje u razvoju. Možda je primerenije reći da zbivanja u tim zemljama predskazuju put danas razvijenih zemalja. Sve ono što se danas dešava u Ukrajini, Gruziji, a možda će se uskoro dogoditi u još ponekim evropskim zemljama, samo svedoči u prilog takvom zaključku.

Ne treba međutim, svu, pa ni pretežnu krivicu svaljivati na velike sile i njihov uticaj. One deluju tamo gde im je to omogućeno i gde postoje podele koje mogu da prodube. Ključna odgovornost je, dakle, na samom društvu i njegovoj sposobnosti da se odupre pritisku da se vlast menja nasilnim putem. Jedini legitiman način za promenu vlasti su izbori. Podsticanje sukoba pod bilo kojim izgovorom u današnjim geopolitičkim okolnostima može dovesti samo do katastrofalnih posledica kojima svedočimo u Siriji i Libiji ili, u boljem slučaju, u Egiptu i drugim arapskim zemljama.

Smemo li da pored svih ovih jasnih upozorenja budemo pojedinačno i kolektivno nesvesni mogućih posledica zahteva za nasilnom smenom vlasti. Oni koji pod bilo kakvim izgovorom i koliko god perfidno podstiču ljude na društvene sukobe snose odgovornost za sve navedene posledice, a druge, koje se obećavaju u današnjem svetu, nisu moguće.

Kada je o Srbiji reč, danas ne postoje ekonomski i socijalni uslovi koji bi doveli do sličnih pobuna, ali potpiravanje političkih podela, koje osim borbe za fotelje nemaju drugog osnova, vodi bilo jačanju represije, bilo u fizičke sukobe. Nažalost, vanredni izbori ne bi danas doprineli smirivanju situacije već bi samo dali nove povode za jačanje i produbljivanje političkih tenzija. Zato, keep calm jer u današnjim bitkama nema pobednika.

*Profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu