У данашњим биткама нема победника

Пад Дамаска у руке побуњеника и слављење пада ауторитарног сиријског режима подсетили су нас на такозвано Арапско пролеће, на које су старији помало заборавили, а млађи га се и не сећају.

Реч је о серији протеста, демонстрација и побуна против власти у арапском свету, посебно у земљама северне Африке и Блиског истока, који су започели крајем 2010. године и интензивно трајали до 2012, а крај су, ако се о крају уопште може говорити, доживеле свргавањем Башара ел Асада пре неколико дана.

Сам израз Арапско пролеће требало је да асоцира на такозвано Прашко пролеће, што је назив којим су западни медији означили друштвену и политичку демократизацију и либерализацију у социјалистичкој Чехословачкој 1968. године, окончану уласком совјетских тенкова у Праг. Сличну судбину доживело је и такозвано Пролеће народа, односно револуције које су се дешавале у Европи 1848/9. Наиме, након њиховог гушења ауторитарни режими против којих су подигнуте успели су да се консолидују. Ипак, треба рећи да су те револуције касније слављене као први шири талас демократских промена у Европи и на известан начин постале су реперна тачка за нове таласе демократизације, међу којима се истичу промене у Источној Европи и у арапском свету.

У вестернизованој култури, у којој идеја модернизације има истакнуто место, уврежило се мишљење да земље у развоју неумитно следе развојни пут развијених западних земаља. Посматрано кроз те наочаре, уочавају се само они елементи који би ту идеју могли да поткрепе. Тако се у погледу на Арапско пролеће на првом месту виде наводни устанак против ауторитарних режима и захтеви маса за већим правима и слободама. Поред тога указује се да су и Пролеће народа и Арапско пролеће захватили више земаља у једном региону, што је свакако географски атрактивна, али социјално небитна компарација. Слично томе, указује се да су у оба случаја значајну улогу имали млади. То је, међутим, занимљиво само из демографског угла. Тиме се завршавају сличности које је требало да поткрепе оптимизам повезан с Арапским пролећем.

Вратимо се ономе што се, свесно или не, губи из вида, а то су разлике између ових побуна. На првом месту реч је о узроцима. Европске монархије које су оличавале феудални политички поредак биле су кочница јачању индустријског капиталистичког друштва које је изнедрило нове економске социјалне класе – пре свега средњу и радничку класу. У арапском свету, међутим, носилац бунта био је све масовнији слој ником непотребне радне снаге, концентрисан у великим градовима. Не чуди отуда да су идеје којима су се заносили европски револуционари биле национализам и либерализам. У арапском свету носиоци промена били су углавном супротстављени секуларним режимима и инспирисани религијом. Укратко, Арапско пролеће било је сличније иранској револуцији него Пролећу народа.

Мада се често истиче да је Арапско пролеће покрет вођен борбом против ауторитаризма, корупције и неправде, а за демократију и људска права, много ређе се помиње да те идеје нису самоникле већ су углавном биле плод утицаја и маште глобалних медија, диригованих друштвених мрежа, финансијске подршке и притисака западних центара моћи. С друге стране, на европске револуције из 19. века спољни фактор и медији готово да нису ни на који начин утицали.

Отуда не чуди да је најважнија разлика између ова два таласа револуција повезана с последицама. Иако револуције 1948. нису поразиле режиме против којих су устале, ипак су довеле до постепених демократских, уставних и друштвених промена.

Кад је о последицама Арапског пролећа реч, такви исходи једва да су били изузетак, а по правилу су насилне промене довеле до уништења инфраструктуре, финансијског краха и пропасти водећих привредних грана, што је резултирало повећањем незапослености и сиромаштва. Масовни егзодус становништва и продубљивање друштвених подела уз драматично угрожавање елементарних људских права учинили су ове земље много горим местом за живот него што су биле пре тога. У неким од њих почели су грађански ратови који и данас трају, што је само допринело већем утицају страног фактора и губитку било какве самосталности и независности. Чак и они режими попут Асадовог, који су одолевали промени, то су успели искључиво захваљујући страном фактору.

Судећи по овим последицама, извесно је да развијене земље нису показале пут којим ће ићи земље у развоју. Можда је примереније рећи да збивања у тим земљама предсказују пут данас развијених земаља. Све оно што се данас дешава у Украјини, Грузији, а можда ће се ускоро догодити у још понеким европским земљама, само сведочи у прилог таквом закључку.

Не треба међутим, сву, па ни претежну кривицу сваљивати на велике силе и њихов утицај. Оне делују тамо где им је то омогућено и где постоје поделе које могу да продубе. Кључна одговорност је, дакле, на самом друштву и његовој способности да се одупре притиску да се власт мења насилним путем. Једини легитиман начин за промену власти су избори. Подстицање сукоба под било којим изговором у данашњим геополитичким околностима може довести само до катастрофалних последица којима сведочимо у Сирији и Либији или, у бољем случају, у Египту и другим арапским земљама.

Смемо ли да поред свих ових јасних упозорења будемо појединачно и колективно несвесни могућих последица захтева за насилном сменом власти. Они који под било каквим изговором и колико год перфидно подстичу људе на друштвене сукобе сносе одговорност за све наведене последице, а друге, које се обећавају у данашњем свету, нису могуће.

Када је о Србији реч, данас не постоје економски и социјални услови који би довели до сличних побуна, али потпиравање политичких подела, које осим борбе за фотеље немају другог основа, води било јачању репресије, било у физичке сукобе. Нажалост, ванредни избори не би данас допринели смиривању ситуације већ би само дали нове поводе за јачање и продубљивање политичких тензија. Зато, keep calm јер у данашњим биткама нема победника.

*Професор на Филозофском факултету у Београду