EMOCIJE ISTORIJE

Da li su neka stara istorijska rivalstva, protkana surevnjivošću, nesporazumima i konfliktima toliko snažna da im vreme i političke mene ništa ne mogu?

Čitajući ovih dana šta predsednik Poljske govori o Rusima, prateći spor Srbije i Hrvatske oko haške tužbe i protivtužbe, iskreno počinjem da se divim Nemcima i Francuzima kao sasvim retkom i gotovo usamljenom primeru država koje su uspele da prevladaju međusobnu netrpeljivost obeleženu vekovnom omrazom i serijama ratova.

Mnogo je više primera koji pokazuju da narodi, mahom susedski, ne uspevaju da potisnu sukobljavanja u prošlosti zarad mirnije budućnosti. Flamanci i Valonci, Englezi i Škoti, Katalonci i Baski, Srbi i Albanci, Grci i Turci, Turci i Jermeni, Izraelci i Palestinci, Indijci i Pakistanci, Vijetnamci i Kmeri...

Tačno, primetiće neko, u nabrojanim parovima često se kao velika prepreka pojavljuje religija. Da li je onda u pravu Andre Malro, bivši veliki francuski ministar kulture, koji je govorio da će 21. vek obeležiti vera, što podrazumeva i njihove konflikte?

Dugu istoriju odnosa Poljaka i Rusa, dva slovenska naroda od kojih prvi pripada katoličkom a drugi pravoslavnom svetu, karakterišu mahom sukobi.

Poljaci ne bez određenog ponosa podsećaju da su jedini zauzeli Kremlj. Bilo je to početkom 17. veka, gotovo 200 godina pre nego što je to pokušao Napoleon i tri veka pre nego što je isto nameravao Hitler. Rusi to nisu zaboravili. Nacionalni praznik prebacili su sa 7. novembra, dana koji obeležava boljševičku revoluciju, na 4. novembar, dan kada je Kremlj oslobođen od omrznutih Poljaka.

Rusi su, uz stalan otpor Poljaka „rusifikaciji“, i uz međusobne ratove poljskih kraljeva i velikih knezova Moskve, polako napredovali ka zapadu da bi u 19. i 20. veku kontrolisali velike delove Poljske, čak i posle proglašenja nezavisnosti Druge poljske republike. Sovjeti su decenijama u Poljacima videli neprijatelje i jedva su dočekali pakt sa nacistima da 1939. unište Drugu republiku i da u Katinskoj šumi pobiju 20.000 poljskih oficira.

Onda je došla Jalta, a potom i Staljinova kolonija zvana NR Poljska, ista ona koja će, uz pomoć Ronalda Regana i pape Vojtile, stvoriti „Solidarnošć”. Izveštavao sam tada iz Poljske i pamtim s koliko su ogorčenja i neskrivene mržnje lideri sindikalnog pokreta govorili o Rusima i poljskoj varijanti pekićevskih „godina koje su pojeli skakavci“.

Kada se srušio svet komunizma, kada je nestao Varšavski pakt i raspao se SSSR, učinilo se da bi Poljaci i Rusi mogli da se okupe na zajedničkom zadatku izgradnje novih društava.

„Voleo bih da Poljska i Rusija postanu temelj postkomunističkih država Evrope“, izjavio je 1992, u prisustvu Borisa Jeljcina, predsednik Leh Valensa, bivši električar iz brodogradilišta u Gdanjsku gde su razorni štrajkovi uništili monolitnu fasadu komunističkog sveta.

Pokazalo se da su emocije istorije jače od pragmatske racionalnosti. Posle vekova neprijateljstava, jedino što dve zemlje i danas dele jeste njihova uzburkana prošlost. Obostrana sumnjičavost nije uklonjena. Jedina dobra vest je da nema međusobnih pretnji, što znači da je faza ratova, podela i okupacija ipak ostavljena u arhivima istorije. Sve ostalo je eho nasleđenih nesigurnosti i podozrivosti.

Dok su u Varšavi rusku „nervozu“ objašnjavali dugim traganjem Moskve za posthladnoratovskim identitetom i pri tom otvoreno strahovali od „ruskog medveda“ koji želi da dominira nad susedima, Poljska se gotovo panično udaljavala od istoka, kao da može da promeni sopstvenu topografiju. Ušla je u NATO i EU. Poput sveca zaštitnika nije propuštala da podrži prozapadne revolucije bivših sovjetskih republika poput Ukrajine ili Gruzije.

Poljaci su Rusima uveli vize. Boljšoj balet bojkotovan je u Poljskoj u znak protesta što je tadašnji predsednik Vladimir Putin na proslavi 60. godišnjice pobede nad fašizmom izostavio doprinos Poljaka.

Danas, strahujući za sopstvenu energetsku bezbednost – jer 90 odsto nafte i 60 odsto gasa uvoze iz Rusije – Poljaci na sve načine pokušavaju da nateraju EU na tvrđi stav prema Kremlju. Posebno ih iritira gasovod koji bi od Rusije preko Baltičkog mora išao ka Nemačkoj. Kažu da se radi o „nemačko-ruskoj zaveri“.

Ako su pre tri veka o Poljskoj govorili kao o „anarhičnoj i opasnoj zemlji“, Rusi su uzvratili zabranom uvoza poljskog mesa, a Poljake sve vreme kritikuju zbog nedostatka zahvalnosti što ih je Crvena armija oslobodila nacističke okupacije.

Novi poljski liberalni premijer Donald Tusk je krajem prošle godine najavio da će „top prioritet“ njegove vlade biti promena odnosa sa Moskvom koji su dotakli tačku zamrzavanja tokom dvogodišnje vladavine konzervativnih nacionalista, premijera Jaroslava Kačinskog i njegovog brata blizanca, predsednika Leha Kačinskog. Rusija je ubrzo ukinula zabranu uvoza poljskog mesa.

Potom je usledio novi ozbiljan udarac međusobnim odnosima. Vlasti u Varšavi su prihvatile da SAD na njihovoj teritoriji razmeste problematični raketni štit koji se u Moskvi doživljava kao direktna pretnja ruskoj bezbednosti. Ruski predsednik izjavljuje da je Poljska time postala „legitiman vojni cilj“. Dmitrij Medvedev upozorava da će Rusija razmestiti rakete kraj Kalinjingrada, na granici prema Poljskoj i Litvaniji, još jedne Rusiji tradicionalno neprijateljske zemlje.

Dramatičnom pogoršanju odnosa znatno je doprineo i letošnji rat u Gruziji: Varšava je bila, i ostala, barjaktar otpora Kremlju. Međusobno nepoverenje nije popustilo: Poljska želi dobre odnose sa Rusijom ali je zabrinuta zbog nekih „elemenata“ ruske politike, uključujući i odluku o povećanju vojnog budžeta, tvrdi šef poljske diplomatije Radoslav Sikorski.

Da li je uopšte moguće govoriti o „dobrim odnosima“ kada poljski predsednik sada poziva EU da se suprotstavi ruskom „imperijalizmu“ i insistira da se Moskva u potpunosti pridržava sporazuma o primirju kojim je okončan kratkotrajni rat ovog avgusta.

„Gruzijsko pitanje je test koji će pokazati da li možemo da predupredimo ponovno rađanje (ruskog) imperijalizma koji, pokazuje istorija, nikada nije bio zainteresovan za činjenje ustupaka“, poručio je Leh Kačinski ove nedelje u otvorenom pismu predsedniku Evropske komisije Žoze Manuelu Barozu.

Evropljani ne bi da idu tako oštro. Svojevremeno su pokazali solidarnost sa Poljacima oko izvoza mesa u Rusiju, ali šefovi diplomatija EU nameravaju da ubede „teške Poljake i Litvance“ da odustanu od protivljenja obnovi pregovora o partnerstvu Rusije i EU, suspendovanih posle vojnih operacija u Gruziji – što je želja većine članica.  

Kako istorija ponekad ume neprijatno da iznenadi. Vekovi kao da su uzalud prolazili. Poljski istoričar Andžej Novak pisao je da je u 18. veku „ruski kolonijalizam novo opravdanje crpeo iz Prosvetiteljstva“. Tri stoleća kasnije, kada govori da EU treba da zaustavi ruski „imperijalizam“, poljski predsednik isto to kaže ali drugim rečima.

Možemo da budemo optimisti koliko hoćemo, ali izgleda da važi pravilo –jednom neprijatelj, uvek neprijatelj. I da je to češći slučaj od primera koji su Evropi i svetu dali Šarl de Gol i Konrad Adenauer.