ЕМОЦИЈЕ ИСТОРИЈЕ

Да ли су нека стара историјска ривалства, проткана суревњивошћу, неспоразумима и конфликтима толико снажна да им време и политичке мене ништа не могу?

Читајући ових дана шта председник Пољске говори о Русима, пратећи спор Србије и Хрватске око хашке тужбе и противтужбе, искрено почињем да се дивим Немцима и Французима као сасвим ретком и готово усамљеном примеру држава које су успеле да превладају међусобну нетрпељивост обележену вековном омразом и серијама ратова.

Много је више примера који показују да народи, махом суседски, не успевају да потисну сукобљавања у прошлости зарад мирније будућности. Фламанци и Валонци, Енглези и Шкоти, Каталонци и Баски, Срби и Албанци, Грци и Турци, Турци и Јермени, Израелци и Палестинци, Индијци и Пакистанци, Вијетнамци и Кмери...

Тачно, приметиће неко, у набројаним паровима често се као велика препрека појављује религија. Да ли је онда у праву Андре Малро, бивши велики француски министар културе, који је говорио да ће 21. век обележити вера, што подразумева и њихове конфликте?

Дугу историју односа Пољака и Руса, два словенска народа од којих први припада католичком а други православном свету, карактеришу махом сукоби.

Пољаци не без одређеног поноса подсећају да су једини заузели Кремљ. Било је то почетком 17. века, готово 200 година пре него што је то покушао Наполеон и три века пре него што је исто намеравао Хитлер. Руси то нису заборавили. Национални празник пребацили су са 7. новембра, дана који обележава бољшевичку револуцију, на 4. новембар, дан када је Кремљ ослобођен од омрзнутих Пољака.

Руси су, уз сталан отпор Пољака „русификацији“, и уз међусобне ратове пољских краљева и великих кнезова Москве, полако напредовали ка западу да би у 19. и 20. веку контролисали велике делове Пољске, чак и после проглашења независности Друге пољске републике. Совјети су деценијама у Пољацима видели непријатеље и једва су дочекали пакт са нацистима да 1939. униште Другу републику и да у Катинској шуми побију 20.000 пољских официра.

Онда је дошла Јалта, а потом и Стаљинова колонија звана НР Пољска, иста она која ће, уз помоћ Роналда Регана и папе Војтиле, створити „Солидарношћ”. Извештавао сам тада из Пољске и памтим с колико су огорчења и нескривене мржње лидери синдикалног покрета говорили о Русима и пољској варијанти пекићевских „година које су појели скакавци“.

Када се срушио свет комунизма, када је нестао Варшавски пакт и распао се СССР, учинило се да би Пољаци и Руси могли да се окупе на заједничком задатку изградње нових друштава.

„Волео бих да Пољска и Русија постану темељ посткомунистичких држава Европе“, изјавио је 1992, у присуству Бориса Јељцина, председник Лех Валенса, бивши електричар из бродоградилишта у Гдањску где су разорни штрајкови уништили монолитну фасаду комунистичког света.

Показало се да су емоције историје јаче од прагматске рационалности. После векова непријатељстава, једино што две земље и данас деле јесте њихова узбуркана прошлост. Обострана сумњичавост није уклоњена. Једина добра вест је да нема међусобних претњи, што значи да је фаза ратова, подела и окупација ипак остављена у архивима историје. Све остало је ехо наслеђених несигурности и подозривости.

Док су у Варшави руску „нервозу“ објашњавали дугим трагањем Москве за постхладноратовским идентитетом и при том отворено страховали од „руског медведа“ који жели да доминира над суседима, Пољска се готово панично удаљавала од истока, као да може да промени сопствену топографију. Ушла је у НАТО и ЕУ. Попут свеца заштитника није пропуштала да подржи прозападне револуције бивших совјетских република попут Украјине или Грузије.

Пољаци су Русима увели визе. Бољшој балет бојкотован је у Пољској у знак протеста што је тадашњи председник Владимир Путин на прослави 60. годишњице победе над фашизмом изоставио допринос Пољака.

Данас, страхујући за сопствену енергетску безбедност – јер 90 одсто нафте и 60 одсто гаса увозе из Русије – Пољаци на све начине покушавају да натерају ЕУ на тврђи став према Кремљу. Посебно их иритира гасовод који би од Русије преко Балтичког мора ишао ка Немачкој. Кажу да се ради о „немачко-руској завери“.

Ако су пре три века о Пољској говорили као о „анархичној и опасној земљи“, Руси су узвратили забраном увоза пољског меса, а Пољаке све време критикују због недостатка захвалности што их је Црвена армија ослободила нацистичке окупације.

Нови пољски либерални премијер Доналд Туск је крајем прошле године најавио да ће „топ приоритет“ његове владе бити промена односа са Москвом који су дотакли тачку замрзавања током двогодишње владавине конзервативних националиста, премијера Јарослава Качинског и његовог брата близанца, председника Леха Качинског. Русија је убрзо укинула забрану увоза пољског меса.

Потом је уследио нови озбиљан ударац међусобним односима. Власти у Варшави су прихватиле да САД на њиховој територији разместе проблематични ракетни штит који се у Москви доживљава као директна претња руској безбедности. Руски председник изјављује да је Пољска тиме постала „легитиман војни циљ“. Дмитриј Медведев упозорава да ће Русија разместити ракете крај Калињинграда, на граници према Пољској и Литванији, још једне Русији традиционално непријатељске земље.

Драматичном погоршању односа знатно је допринео и летошњи рат у Грузији: Варшава је била, и остала, барјактар отпора Кремљу. Међусобно неповерење није попустило: Пољска жели добре односе са Русијом али је забринута због неких „елемената“ руске политике, укључујући и одлуку о повећању војног буџета, тврди шеф пољске дипломатије Радослав Сикорски.

Да ли је уопште могуће говорити о „добрим односима“ када пољски председник сада позива ЕУ да се супротстави руском „империјализму“ и инсистира да се Москва у потпуности придржава споразума о примирју којим је окончан краткотрајни рат овог августа.

„Грузијско питање је тест који ће показати да ли можемо да предупредимо поновно рађање (руског) империјализма који, показује историја, никада није био заинтересован за чињење уступака“, поручио је Лех Качински ове недеље у отвореном писму председнику Европске комисије Жозе Мануелу Барозу.

Европљани не би да иду тако оштро. Својевремено су показали солидарност са Пољацима око извоза меса у Русију, али шефови дипломатија ЕУ намеравају да убеде „тешке Пољаке и Литванце“ да одустану од противљења обнови преговора о партнерству Русије и ЕУ, суспендованих после војних операција у Грузији – што је жеља већине чланица.  

Како историја понекад уме непријатно да изненади. Векови као да су узалуд пролазили. Пољски историчар Анджеј Новак писао је да је у 18. веку „руски колонијализам ново оправдање црпео из Просветитељства“. Три столећа касније, када говори да ЕУ треба да заустави руски „империјализам“, пољски председник исто то каже али другим речима.

Можемо да будемо оптимисти колико хоћемо, али изгледа да важи правило –једном непријатељ, увек непријатељ. И да је то чешћи случај од примера који су Европи и свету дали Шарл де Гол и Конрад Аденауер.