Zaboravljamo li da pišemo

„Politika”, naš ugledni i dugovečni dnevni list, povremeno objavljuje tekstove o znanju, prosvećenosti i pismenosti uopšte, i pored sedmičnog priloga „Kultura, umetnost, nauka”. Malo je reći da je to za pohvalu. Znatno je više od toga. Pamtim da je o navedenim pitanjima objavila tri uzorna teksta. Prvi, pod naslovom „Umeće pisanja pisama”, iz pera Biserke Rajčić, govori o prepisci. („Prepiska bi mogla da bude autentičan istorijski izvor o jednom vremenu, kako za istoriju književnosti, tako i za niz drugih oblasti humanistike, pogotovu što danas prepiska iščezava”...). Drugi se odnosi na prikaz knjige književnika Milisava Savića „Mali glosar kreativnog pisanja” („Možeš završiti deset fakulteta, možeš dobiti deset doktorata, možeš tečno govoriti desetak jezika, ali ako nemaš dara – nećeš postati pisac”). Treći je mišljenje povremenog saradnika ovih novina Tomislava Milkovića, pod naslovom „Pogrešna upotreba tuđica” („U nas je mnogo tuđica uhvatilo koren”).

Objavljeni tekstovi predstavljaju vredan doprinos podsticanju neophodnog sticanja znanja i opšte pismenosti, odnosno prosvećenosti, i odlučnom stavu protiv upotrebe reči iz drugih jezika uvek kada ima naših iz srpskog (narodnog i književnog) jezika. To se odnosi podjednako i na pisani jezik i na usmeno kazivanje. Značajan doprinos takvom pisanom i govornom jeziku, pored književnika, mogu i treba da daju novinari. I jedni i drugi pozvani su da uzorno pišu. Primera za to ima dosta. Uvek je u toj delatnosti neophodno znanje.

Setimo se reči našeg i svetskog naučnika Mihajla Pupina: „Znanje je svetlost koja osvetljava naš put kroz život i vodi nas u život budućnosti.” Ono je osnovni uslov jezičkog majstorstva – i pisanja i govora. Naglašavam da pisani način obraćanja, koji se zapostavlja, a izgleda i odumire zbog korišćenja savremenih sredstava kontaktiranja (slanjem poruka), treba oživeti i, naročito u domenu školskog obrazovanja, učiniti obaveznim.

Upućujem ovu zamolnicu: svi vi koji želite da se pisanim putem obratite, uzmite prazan list papira i pisaljku i počnite da pišete. Konstatovaćete da ste zaboravili šta da napišete i kako da napišete. Vaše misli i raniji bogati rečnik zatamnile su i zamaglile primitivne i kratke poruke koje su osvojile i vaše znanje i misao. Samim tim i način pisanja.

Ne mogadoh odoleti želji da uz ovo kazivanje, koje je u službi srpske prosvećenosti ovog, 21. veka, navedem pisano mišljenje jednog Srbina iz Bosne, po imenu Gavro Vučković (1830–1876), koji, pismen za ono doba, u 19. veku, napisa Prosvetni program, u kojem odlučno i u očajanju reče i ovo: „Ej braćo! Devetnajsti je vijek ovo, pogledajmo šta okolna prostrana svijetina radi, i u kome stepenu nauke razne cvjetaju, ta za Boga braćo, nije li nam to i od Boga grehota, a od ljudi ukor i sramota velika, da ovako s kršteni ruku kao očajani stoimo, ta nema usta koja nas neće osuditi, zašto braćo samo s naukom i prosvetom možemo doći do boljeg stanja i sreće naše” (Ivo Andrić, „O Gavri Vučkoviću i povodom njega”).

Neka ovaj tekst bude istovremeno opomena i podsticaj za ovladavanje pismenosti i prosvećenosti.

Ljubomir Jović