Заборављамо ли да пишемо

„Политика”, наш угледни и дуговечни дневни лист, повремено објављује текстове о знању, просвећености и писмености уопште, и поред седмичног прилога „Култура, уметност, наука”. Мало је рећи да је то за похвалу. Знатно је више од тога. Памтим да је о наведеним питањима објавила три узорна текста. Први, под насловом „Умеће писања писама”, из пера Бисерке Рајчић, говори о преписци. („Преписка би могла да буде аутентичан историјски извор о једном времену, како за историју књижевности, тако и за низ других области хуманистике, поготову што данас преписка ишчезава”...). Други се односи на приказ књиге књижевника Милисава Савића „Мали глосар креативног писања” („Можеш завршити десет факултета, можеш добити десет доктората, можеш течно говорити десетак језика, али ако немаш дара – нећеш постати писац”). Трећи је мишљење повременог сарадника ових новина Томислава Милковића, под насловом „Погрешна употреба туђица” („У нас је много туђица ухватило корен”).

Објављени текстови представљају вредан допринос подстицању неопходног стицања знања и опште писмености, односно просвећености, и одлучном ставу против употребе речи из других језика увек када има наших из српског (народног и књижевног) језика. То се односи подједнако и на писани језик и на усмено казивање. Значајан допринос таквом писаном и говорном језику, поред књижевника, могу и треба да дају новинари. И једни и други позвани су да узорно пишу. Примера за то има доста. Увек је у тој делатности неопходно знање.

Сетимо се речи нашег и светског научника Михајла Пупина: „Знање је светлост која осветљава наш пут кроз живот и води нас у живот будућности.” Оно је основни услов језичког мајсторства – и писања и говора. Наглашавам да писани начин обраћања, који се запоставља, а изгледа и одумире због коришћења савремених средстава контактирања (слањем порука), треба оживети и, нарочито у домену школског образовања, учинити обавезним.

Упућујем ову замолницу: сви ви који желите да се писаним путем обратите, узмите празан лист папира и писаљку и почните да пишете. Констатоваћете да сте заборавили шта да напишете и како да напишете. Ваше мисли и ранији богати речник затамниле су и замаглиле примитивне и кратке поруке које су освојиле и ваше знање и мисао. Самим тим и начин писања.

Не могадох одолети жељи да уз ово казивање, које је у служби српске просвећености овог, 21. века, наведем писано мишљење једног Србина из Босне, по имену Гавро Вучковић (1830–1876), који, писмен за оно доба, у 19. веку, написа Просветни програм, у којем одлучно и у очајању рече и ово: „Еј браћо! Деветнајсти је вијек ово, погледајмо шта околна пространа свијетина ради, и у коме степену науке разне цвјетају, та за Бога браћо, није ли нам то и од Бога грехота, а од људи укор и срамота велика, да овако с крштени руку као очајани стоимо, та нема уста која нас неће осудити, зашто браћо само с науком и просветом можемо доћи до бољег стања и среће наше” (Иво Андрић, „О Гаври Вучковићу и поводом њега”).

Нека овај текст буде истовремено опомена и подстицај за овладавање писмености и просвећености.

Љубомир Јовић