Popodnevni šoping u Srbiji

Vršac – Otkako je Srbija lane u julu jednostrano ukinula vize za građane Rumunije, komšije dolaze u sve većem broju, na radost vlasnika ovdašnjih prodavnica i supermarketa.

Za razliku od osamdesetih i početka devedesetih godina prošlog veka, kada su prodavci bez greške prepoznavali kupce iz Rumunije čim se pojave na ulazu prodavnice, danas je, kažu, takvo „tipovanje” mnogo teže:

„Znaju šta žele, ne kupuju sve i svašta, kao što su to činili pre dve decenije. Najčešće pazare proizvode od mleka i mesa, brašno, šećer, čokoladu, cigarete, alkohol, kozmetiku...”, reči smo koje smo čuli od gotovo svih vlasnika marketa u Vršcu i okolini.

Granicu često prelaze i stanovnici gradova, udaljeni od državne međe i stotinak kilometara, iako je cena goriva približno ista kao u Srbiji. Na našim pijacama susedi kupuju i voće i povrće. Kažu da je jabuka, recimo, nešto jevtinija nego u Rumuniji, ali je izbor mnogo veći, a takva je situacija i kada je reč o svim vrstama voća i povrća. Među rumunskim „šoping-turistima” ima inženjera, službenika, radnika, profesora... iako je sada i rumunsko tržište dobro snabdeveno prehrambenim artiklima, glavni motiv za prelazak granice je, kako same komšije kažu – razlika u cenama. Sredovečni profesor iz Temišvara, s kojim smo razgovarali, uz napomenu da mu je plata oko 400 evra, kaže da mu se „kupovna moć povećava istog trenutka kada u menjačnici sa srpske strane promeni evre u dinare”.

Švercera, na kakve smo navikli s kraja prošlog veka, sve je manje. Uglavnom se kupuje samo za porodične potrebe. Najmanje pedesetak automobila dnevno uđe u Srbiju samo na graničnom prelazu Vatin, kod Vršca. Uglavnom u popodnevnim satima, posle radnog vremena. Rumunski statističari, naime, tvrde da u njihovoj zemlji nema nezaposlenih. Oko tri miliona Rumuna je u Španiji, Portugaliji, Italiji..., gde rade kao građevinski radnici ili baštovani. Zato je cena mesečnog rada zidara u Rumuniji narasla na više od 500 evra, što je, ipak, dvostruko manje nego što za isti rad mogu da mesečno dobiju u pečalbi. Međutim, Rumunija sve više strahuje od recesije u Evropi, odnosno, smanjenja potreba za njenom radnom snagom. Povratak „gastarbajtera” bi izazvao pritisak na privredu naših suseda, koja, takođe, strahuje od recesije.

Inače, građani Srbije radi pazara retko idu u Rumuniju, jer računica pokazuje da tako nešto nije isplativo. Što se viza tiče, građani iz ovog područja ih dobijaju besplatno u Generalnom konzulatu Rumunije u Vršcu.

Zapažamo i jednu novinu: boljestojeći Rumuni, granicu prelaze i da bi prijatelje izveli na večeru, u naše restorane, gde se, kako ističu, „za malo para dobro jede”. U neka davnija vremena, naši ljudi su na rumunskim pijacama prodavali začine i sličnu sitnu robu, da bi zatim, dobijenim novcem, „carovali” u rumunskim restoranima...

A da se sve promenilo, ilustruje i podatak da se Rumuni ne zadržavaju samo u pograničnim mestima, Vršcu i Beloj Crkvi, već stižu i do Beograda, gde, osim nabavke, zadovoljavaju i druge potrebe. Jedan naš sagovornik, takođe, iz Temišvara, vlasnik manje firme za dizajn i reklame, kaže da sa suprugom, gotovo svake subote, „skokne” do „Ruskog cara”, na – kolače.