Ubistvo kneza Mihaila

U popodnevnim satima, u sredu, 10. juna 1868. godine, dok se šetao Košutnjakom, na srpskog kneza Mihaila Obrenovića, u čijoj su pratnji bili njegova sestra Anka, njena kćerka, a kneževa zaručnica Katarina Konstantinović, baka Tomanija i knežev ađutant Svetozar Garašanin (rođeni sin Ilije Garašanina), izvršen je atentat s tragičnim epilogom. U šumi su ih presreli naoružani atentatori braća Đorđe i Kosta Radovanović, Lazar Marić i Stanoje Rogić. Pucnjima iz revolvera i pušaka usmrtili su kneza Mihaila i Anku, a lakše ranili Katarinu i Svetozara, dok im je Tomanija pobegla i obavestila dvor o tragediji. Atentatori su brzo uhapšeni, još brže osuđeni i u kratkom roku streljani 28. jula 1868. na gubilištu Karaburme.

Nikada se nije saznalo ko su bili pravi organizatori i nalogodavci ovog ubistva. Znamo samo da je knez stradao zbog sklapanja tajnih vojnih saveza s balkanskim zemljama koje su htele da se oslobode turske okupacije i da su ti savezi bili u sukobu s imperijalnim interesima velikih sila na Balkanu. Iako su ti savezi zaključivani tajno, preko špijuna i agenata velike sile su saznavale za njih. Posle saveza s Grčkom zaključenog u avgustu 1867. ministar spoljnih poslova Ilija Garašanin i knez Mihailo Obrenović poslali su dva pisma o saradnji, i to istog sadržaja – jedno grčkoj vladi, a drugo francuskom ministru Bureu. Garašanin se plašio da Francuzi ne prenesu svom nesuđenom savezniku Austriji kneževa potraživanja, tj. teritorijalna proširenja prema BiH, Sandžaku, Kosovu, Metohiji i Makedoniji (Južnoj Srbiji), ističući da bi to kompromitovalo pregovore oko predaje srpskih gradova i oslobođenja od turskih posada. Sve je pošlo naopako kad su se u Ivanki, u tadašnjoj Ugarskoj, sastali knez Mihailo i grof Đula Andraši (mađarski premijer i prvi ministar inostranih poslova u Austrougarskoj, osnovanoj u junu 1867) i kada su se dogovorili o promeni kursa spoljne politike Srbije. Andraši je obavestio našeg kneza o odobrenju francuskog cara Napoleona Trećeg da BiH bude pod jurisdikcijom Austrougarske monarhije. Andraši je bio spreman da deo teritorije BiH (od reke Vrbas do ušća Neretve) bude dodeljen Srbiji, pod uslovom da se ona ne širi prema severu, tj. Vojvodini, i da Srbija prizna austrijskog cara za sizerena, a ujedno se odrekne i svojih balkanskih saveza i sna o balkanskoj konfederaciji iz Garašaninovih Načertanija. Knez Mihailo je pristao na to, i 3. novembra 1867. smenio je Iliju Garašanina s funkcije predsednika vlade i ministra inostranih dela. Razrešenje je bilo iznenadno i naglo, i to kada se Garašanin vratio iz Pariza, te se pripisuje raznim uzrocima. Prvi politički razlog bila je protestna nota austrijskog cara Franje Josifa, uručena knezu, protiv subverzivnog rada srpske vlade koju je vodio Garašanin. Drugi razlog je lične prirode, a ticao se kneževe ženidbe bliskom rođakom Katarinom, kojoj se Garašanin protivio.

Nakon atentata i suđenja u skupštini Srbije se vodila kampanja protiv ministra unutrašnjih poslova Nikole Hristića, šefa beogradske policije Mihaila Barlovca, kao i bivšeg ministra spoljnih poslova Ilije Garašanina i njegovog sina Svetozara. Optuživani su da su znali da se priprema atentat na kneza, ali da nisu ništa preduzeli da se spreči. Tu kampanju protiv njih organizovao je ministar vojske i budući namesnik Milivoj Blaznavac sa svojim ljudima iz skupštine. Kao povod za napad poslužilo je kompromitujuće pismo Đorđa Matića iz Gradišta, u kojem on iznosi optužbe na račun gore navedenih, a koje je saznao od nekog Antonija iz Beograda koji je pobegao u Rumuniju, a odnose se na vreme kada je knez ubijen. Sumnjalo se na bivšeg agenta oficira Antonija Oreškovića, koji je jedno vreme usko sarađivao s Garašaninom. Najviše su ga napadali poslanici Alimpić, Srećković i Mađarević ističući kako se on na dan atentata „slučajno” zatekao u Topčideru i odbio knežev poziv da pođe s njima u šetnju Košutnjakom pod izgovorom da „neće da ide tamo, jer u šumi ima zverova”, a po ubistvu da je prvi otrčao u Beograd kako bi se dokopao vlasti.

Za Svetozara, koji je bio u kneževoj sviti, rekli su da nije hteo kneza da brani od atentatora, nego je utekao ne braneći ni porodicu kneževu. U pismima koje je pisao svom prijatelju Marinoviću, uvređeni Ilija Garašanin se branio sledećim argumentima: „Onako bezobrazno kaže se, da sam trčao vlast uzeti. Ja za vlašću čeznuo? Ta bog ih ubio, ja da sam je hteo mogao sam je odmah imati. Zar to ne zna namestnik Blaznavac bolje nego iko, ali mu ide u račun da propušća takve bljuvotine protiv mene. Ja za vlašću nikad nisam čeznuo, no kad sam je po potrebi imao, ja sam je sasvim sovjesno vršio. Valjda sam se ja knjazu Mihailu nametao? Ima još ljudi koji znadu da me je on preko moje volje u vlast uzeo. Pa zar je bilo kakvo zlo iz toga? Je li zemlja ostala u kakvom nazadku za to vreme, i da li sad brže uspeva kad je Garašanin postao u Grockoj vodeničar.”

Garašanin se gadio Blaznavčevih podlih optuživanja da je njegov sin kukavički pao na zemlju i da uopšte nije hteo da pomogne knezu u odbrani. U drugom svom pismu od 21. decembra 1872, braneći se od optužbi, naveo je i glavnog organizatora atentata na kneza Mihaila. „Što je mlogo mlogo, već mi se gadi i da govorim o ovakvom atentatu protivu mene upravljenom. Da se ovako očevidno mogu kaišarluci u Srbiji ponoviti nikad nisam mislio da ću doživeti. Te da se pretvorim u Osman-pašu, koji je rukovodio ubistvom knjaza Mijailovim, a gospodin Ristić i Milivoje u istinite prijatelje knjaza Mijailove, ne bi mi se moglo nikakvo veće zlo učiniti neg što mi se čini na očigled celoga sveta i sve pod vidom neke tobož koristi narodnje.”

Miomir Garašanin,
Beograd