Убиство кнеза Михаила

У поподневним сатима, у среду, 10. јуна 1868. године, док се шетао Кошутњаком, на српског кнеза Михаила Обреновића, у чијој су пратњи били његова сестра Анка, њена кћерка, а кнежева заручница Катарина Константиновић, бака Томанија и кнежев ађутант Светозар Гарашанин (рођени син Илије Гарашанина), извршен је атентат с трагичним епилогом. У шуми су их пресрели наоружани атентатори браћа Ђорђе и Коста Радовановић, Лазар Марић и Станоје Рогић. Пуцњима из револвера и пушака усмртили су кнеза Михаила и Анку, а лакше ранили Катарину и Светозара, док им је Томанија побегла и обавестила двор о трагедији. Атентатори су брзо ухапшени, још брже осуђени и у кратком року стрељани 28. јула 1868. на губилишту Карабурме.

Никада се није сазнало ко су били прави организатори и налогодавци овог убиства. Знамо само да је кнез страдао због склапања тајних војних савеза с балканским земљама које су хтеле да се ослободе турске окупације и да су ти савези били у сукобу с империјалним интересима великих сила на Балкану. Иако су ти савези закључивани тајно, преко шпијуна и агената велике силе су сазнавале за њих. После савеза с Грчком закљученог у августу 1867. министар спољних послова Илија Гарашанин и кнез Михаило Обреновић послали су два писма о сарадњи, и то истог садржаја – једно грчкој влади, а друго француском министру Буреу. Гарашанин се плашио да Французи не пренесу свом несуђеном савезнику Аустрији кнежева потраживања, тј. територијална проширења према БиХ, Санџаку, Косову, Метохији и Македонији (Јужној Србији), истичући да би то компромитовало преговоре око предаје српских градова и ослобођења од турских посада. Све је пошло наопако кад су се у Иванки, у тадашњој Угарској, састали кнез Михаило и гроф Ђула Андраши (мађарски премијер и први министар иностраних послова у Аустроугарској, основаној у јуну 1867) и када су се договорили о промени курса спољне политике Србије. Андраши је обавестио нашег кнеза о одобрењу француског цара Наполеона Трећег да БиХ буде под јурисдикцијом Аустроугарске монархије. Андраши је био спреман да део територије БиХ (од реке Врбас до ушћа Неретве) буде додељен Србији, под условом да се она не шири према северу, тј. Војводини, и да Србија призна аустријског цара за сизерена, а уједно се одрекне и својих балканских савеза и сна о балканској конфедерацији из Гарашанинових Начертанија. Кнез Михаило је пристао на то, и 3. новембра 1867. сменио је Илију Гарашанина с функције председника владе и министра иностраних дела. Разрешење је било изненадно и нагло, и то када се Гарашанин вратио из Париза, те се приписује разним узроцима. Први политички разлог била је протестна нота аустријског цара Фрање Јосифа, уручена кнезу, против субверзивног рада српске владе коју је водио Гарашанин. Други разлог је личне природе, а тицао се кнежеве женидбе блиском рођаком Катарином, којој се Гарашанин противио.

Након атентата и суђења у скупштини Србије се водила кампања против министра унутрашњих послова Николе Христића, шефа београдске полиције Михаила Барловца, као и бившег министра спољних послова Илије Гарашанина и његовог сина Светозара. Оптуживани су да су знали да се припрема атентат на кнеза, али да нису ништа предузели да се спречи. Ту кампању против њих организовао је министар војске и будући намесник Миливој Блазнавац са својим људима из скупштине. Као повод за напад послужило је компромитујуће писмо Ђорђа Матића из Градишта, у којем он износи оптужбе на рачун горе наведених, а које је сазнао од неког Антонија из Београда који је побегао у Румунију, а односе се на време када је кнез убијен. Сумњало се на бившег агента официра Антонија Орешковића, који је једно време уско сарађивао с Гарашанином. Највише су га нападали посланици Алимпић, Срећковић и Мађаревић истичући како се он на дан атентата „случајно” затекао у Топчидеру и одбио кнежев позив да пође с њима у шетњу Кошутњаком под изговором да „неће да иде тамо, јер у шуми има зверова”, а по убиству да је први отрчао у Београд како би се докопао власти.

За Светозара, који је био у кнежевој свити, рекли су да није хтео кнеза да брани од атентатора, него је утекао не бранећи ни породицу кнежеву. У писмима које је писао свом пријатељу Мариновићу, увређени Илија Гарашанин се бранио следећим аргументима: „Онако безобразно каже се, да сам трчао власт узети. Ја за влашћу чезнуо? Та бог их убио, ја да сам је хтео могао сам је одмах имати. Зар то не зна наместник Блазнавац боље него ико, али му иде у рачун да пропушћа такве бљувотине против мене. Ја за влашћу никад нисам чезнуо, но кад сам је по потреби имао, ја сам је сасвим совјесно вршио. Ваљда сам се ја књазу Михаилу наметао? Има још људи који знаду да ме је он преко моје воље у власт узео. Па зар је било какво зло из тога? Је ли земља остала у каквом назадку за то време, и да ли сад брже успева кад је Гарашанин постао у Гроцкој воденичар.”

Гарашанин се гадио Блазнавчевих подлих оптуживања да је његов син кукавички пао на земљу и да уопште није хтео да помогне кнезу у одбрани. У другом свом писму од 21. децембра 1872, бранећи се од оптужби, навео је и главног организатора атентата на кнеза Михаила. „Што је млого млого, већ ми се гади и да говорим о оваквом атентату противу мене управљеном. Да се овако очевидно могу каишарлуци у Србији поновити никад нисам мислио да ћу доживети. Те да се претворим у Осман-пашу, који је руководио убиством књаза Мијаиловим, а господин Ристић и Миливоје у истините пријатеље књаза Мијаилове, не би ми се могло никакво веће зло учинити нег што ми се чини на очиглед целога света и све под видом неке тобож користи народње.”

Миомир Гарашанин,
Београд