Riznica tajni podno Kozjaka

Vranje, Trgovište – Krivudavi put kao da luta kroz vreme. Svojim pravcem uspona i geografskih padova spušta se, tridesetak kilometara od Vranja, do najstarije pravoslavne svetinje, uz granicu sa Severnom Makedonijom. Pogled pada na planinu Kozjak, dok Pčinja ka vardarskom slivu hodi svojim putem. Žubori voda i okreće pesak i kamenje. Mir je, u kojem svaki glas odjekuje kao preko kakvog zvučnog uređaja. Vitla vetar, ali ne ubrzava vodu, već samo skida sasušeno lišće sa šume u brdima oko manastira.

Gore voštanice koje pale vernici, a ima ih ovde svakodnevno. Tamni oblaci lome na parčiće zrake sunca, kô česnicu o slavi ili prazniku. Uvek je isto na početku zime u manastiru. Skromno, jednostavno, brižljivo. Onako kako bi čovek poželeo da kroz život ide. Čak ni drvena vrata na manastirskoj porti ne zbore škripom, čuvajući tišinu i onaj mir u duši. Kad se zabeli na Kozjaku i manastir dobija svoju odoru koja kratke zimske dane pretvara u vedrinu.

Manastirsko zdanje tri puta je stradalo od Turaka i Arnauta. Četvrti put svetinja se obrušila 1755. godine, pod snagom prirode, u zemljotresu koji je pogodio ovaj kraj. I uvek su pravoslavni vernici nalazili dovoljno novca da obnove zdanje. Krajem 20. veka konak manastira stradao je u požaru, a onda ponovo vaskrsao.

Od osnivanja, manastir je bio lečilište. Knjige „lekaruše” sadržale su najbolje medicinske recepte starog grčkog lekara Dioskurijadisa. Za lečenje su monasi koristili i knjigu na pergamentu, koju je sa latinskog preveo Nikola Vrač, vidar iz pratnje cara Dušana. Manastir nije u početku imao odaje za smeštaj i lečenje bolesnih, ali su u stenama Kozjaka postojale isposnice gde su najteži bolesnici u postu i uz pomoć bratstva manastira očekivali izlečenje. Spremani su „madžuni” i sirupi, kao i melemi za „goleme boljke”, kako je tada nazivana tuberkuloza.

Sveštenik Stojko Popović (1892–1946), iz sela Žbevca u okolini Bujanovca, iako je bio oženjen, stupio je u bratstvo manastira. Dobio je zaduženje da bude taksidar – da putuje Srbijom i drugim zemljama i da prikuplja priloge za održavanje zdanja. Prota Petar V. Gagulić piše da je Popović uz blagoslove mitropolita skopskog Metodija i mitropolita Srbije Mihaila, najpre obišao sve srpske krajeve, a onda se 1898. godine zaputio u Bosnu i Hercegovinu, tada pod okupacijom. U svojoj misiji obišao je i Dubrovnik, Rijeku, Trst, Pakrac, Gornji Karlovac, Vojvodinu i Donju Mađarsku. Na Dan Svetog Save 1900. godine, zajedno s episkopom Lukijanom Bogdanovićem, služio je svetu liturgiju pred okupljenim Srbima.

Funkciju taksidara obavljao je sve do 1912. godine, kada je smenjen pošto je otkriveno da deo zlatnih dukata krije u manastirskoj trli za čuvanje stoke. Popovića je na toj funkciji nasledio ugledni vranjanski trgovac Hadži Mihajlo Pogačarević, koji je postao tutor manastira.

Tada je uvedeno pravilo da se sva dokumenta u vezi s imovinom i sva novčana primanja overavaju trodelnim okruglim pečatom od mesinga. Jedan deo pečata bio je u posedu igumana manastira, drugi se čuvao u Eparhiji vranjskoj, a treći je bio u posedu tutora. Overa dokumenata bila je važeća samo uz otiske sva tri dela manastirskog pečata.

Kada su posle više od 430 godina pod osmanlijskom okupacijom južni krajevi Srbije oslobođeni, u manastiru je zatečena ručna štamparija sa slovima ižlebljenim od drveta primitivnog oblika. U nevelikoj knjizi Prote Gagulića „Manastir posvećen Svetom ocu Prohoru Pčinjskom”, koja je štampana 1985, čitamo i to da su u manastirskim odajama tokom osmanlijske okupacije radili iluminatori, kaligrafi, ikonopisci, prepisivači knjiga, knjigovesci, zografi, kao i druge zanatlije.

Slom carske vlasti u boljševičkoj Oktobarskoj revoluciji dovešće u manastirske odaje Ivana Oerna. Bio je poreklom Šveđanin, ali je odano služio vojsci Carske Rusije pod komandom generala Vrangela. Iako nije bio pravoslavac, kao pošten čovek Oern je postavljen za glavnog administratora manastirske ekonomije, koja je moćno raspolagala velikim zemljišnim posedima.

U manastirskim prostorijama pred kraj Drugog svetskog rata održano je Prvo zasedanje ASNOM-a, na kojem su makedonski partizani proglasili Republiku Makedoniju. Zasedanje je održano 2. avgusta 1944. u prisustvu šezdesetak delegata.

Danas manastirom upravlja Eparhija Vranjska i brine o očuvanju i unapređenju ovog muškog manastira, koji predstavlja monumentalno istorijsko nasleđe kroz više od 950 godina održanja. Tu je nastala riznica ikona, koja je i danas vredno kulturnoistorijsko nasleđe pravoslavlja u ovom delu juga centralne Srbije, a koja je delom dostupna javnosti u pedesetak eksponata, od knjiga do starih ikona.

Krivudavi put vodi nas nazad odakle smo došli. Sa čudesnim mirom i tamjanom koji se oseća u mislima, rasterećuje telo i dušu od nevesele svakodnevice. Kao neko novo rađanje. To vam nudi ovaj manastir i kada u njega profesionalno svratite, i uvek mu se vraćate kao drugoj kući. Ne samo za praznike.

Omiljeni iguman Pimen Milić

Pimen Milić (1920–1990) bio je starešina manastira Svetog oca Prohora Pčinjskog. Zamonašen je 4. jula 1943. Za igumana manastira imenovan je 1948. i tu je ostao do smrti. Sahranjen je u porti manastirske crkve.

Potpisnik ovih redova bio je kao mladi novinar u prilici da u više navrata boravi u manastiru i razgovara s mudrim, odmerenim i uvek za savete raspoloženim igumanom Pimenom.

Ostala je zabeležena uspomena: „Dete moje, nemoj doći u situaciju da od Boga pomoć tražiš samo kada ti je teško. Pomoli se Bogu svome i kada si radostan i misliš da se nebo otvorilo nad tobom sa svim zvezdama.”

Iguman Pimen Milić bio je omiljen na celom jugu Srbije i šire. Po savet su kod njega dolazili, kako je ostalo zabeleženo, „i vernici i bezbožnici”. Primao je sve, umeo decu da počasti, starije da posavetuje, a one omiljene s kojima je pričao da pozove i na uvek skromni ručak uz njegov igumanski sto na terasi monaškog konaka, odakle je pažljivo gledao ko dolazi u manastir. I danas ga se sećaju svi ljudi koji su bar jednom bili u prilici da upoznaju ovog božjeg izaslanika na zemlji.