Srce za životinje

U ponedeljak, 30. decembra, predveče sam zakačio stakleno srce na stablo u parku preko puta mog apartmana u Minhenu. Iznad srca sam okačio kavez-kuglu od inoksa koju sam napunio orasima, lešnicima, bademima i brazilskim orasima.

Narednog jutra sam provirio kroz prozor i slikao jednu od veverica u parku kako razgleda moju instalaciju. Napravio sam foto-reportažu i otišao u supermarket da kupim nešto hrane, koliko da ni ja ni veverice ne gladujemo preko praznika. Prošlo je manje od sat vremena dok sam se vratio, a kugla s poslasticama već je bila prazna.

Dok sam fotografisao kraj mene je prošao sused Nemac, koji je u upravi kompleksa zgrada u kojem stanujem. Na ulazu u zgradu stoji obaveštenje da je hranjenje životinja i na balkonima i u parku zabranjeno. Rekao sam mu da je valjda dozvoljeno da nam veverica razgali srce. Smešio se bez prestanka dok je gledao moju instalaciju i dao mi za pravo.

Znao je da fotografišem po Minhenu i da novine u ovom gradu objavljuju moje fotografije. Imam utisak da se plašio da mi spomene da je hranjenje životinja u parku zabranjeno. Znao je da bi došao na zao glas kod medija i u javnosti, pogotovo kod lobija zaštitnika životinja. Usput, na jednoj od godišnjih skupština vlasnika stanova bilo nam je rečeno da su veverice „zveri, štetočine”.

Tačno je da su mi te „zveri” pre više godina izgrizle jedan kišobran i cipele na balkonu, ali su zauzvrat ostavile nekoliko oraha kojim ih hrani susetka iz prizemlja, Nemica. Ja ne smatram veverice ni zverima ni štetočinama, drago mi je kad mi skakuću po balkonu.

Đorđe Matković,
Minhen/Herceg Novi