Срце за животиње

У понедељак, 30. децембра, предвече сам закачио стаклено срце на стабло у парку преко пута мог апартмана у Минхену. Изнад срца сам окачио кавез-куглу од инокса коју сам напунио орасима, лешницима, бадемима и бразилским орасима.

Наредног јутра сам провирио кроз прозор и сликао једну од веверица у парку како разгледа моју инсталацију. Направио сам фото-репортажу и отишао у супермаркет да купим нешто хране, колико да ни ја ни веверице не гладујемо преко празника. Прошло је мање од сат времена док сам се вратио, а кугла с посластицама већ је била празна.

Док сам фотографисао крај мене је прошао сусед Немац, који је у управи комплекса зграда у којем станујем. На улазу у зграду стоји обавештење да је храњење животиња и на балконима и у парку забрањено. Рекао сам му да је ваљда дозвољено да нам веверица разгали срце. Смешио се без престанка док је гледао моју инсталацију и дао ми за право.

Знао је да фотографишем по Минхену и да новине у овом граду објављују моје фотографије. Имам утисак да се плашио да ми спомене да је храњење животиња у парку забрањено. Знао је да би дошао на зао глас код медија и у јавности, поготово код лобија заштитника животиња. Успут, на једној од годишњих скупштина власника станова било нам је речено да су веверице „звери, штеточине”.

Тачно је да су ми те „звери” пре више година изгризле један кишобран и ципеле на балкону, али су заузврат оставиле неколико ораха којим их храни сусетка из приземља, Немица. Ја не сматрам веверице ни зверима ни штеточинама, драго ми је кад ми скакућу по балкону.

Ђорђе Матковић,
Минхен/Херцег Нови