Da se ne zaboravi Pridvorica 1942. godine

Pridvorica, u opštini Gacko, u Istočnoj Hercegovini, pitomo je mesto okruženo planinskim visovima. Ali kad napada dubok sneg i nabuja reka Neretva koja tuda protiče Pridvorica bude nekoliko meseci odsečena od sveta. Tako je bilo i početkom te strašne 1942. godine.

„Stegao mraz, zviždi vetar, ni traga sinoćnoj prtini. Ništa se ne čuje. Ni mačka da mjaukne, ni pas da zalaje, ni čovjek da progovori.”

Osvanuo je Božić i, umesto položajnika, na vrata srpskih domaćina stigle su komšije – muslimani iz susednih zaselaka. Pozvali su odraslo muško stanovništvo da se okupi kod crkve na dogovor o evakuaciji i mirnom iseljavanju sa njihovih vekovnih ognjišta, a onda po dobro poznatom ustaškom običaju započeli neviđeni masakr. Noževi, maljevi, sekire, kundaci pušaka bili su im glavno oružje, a posle toga oni su zatvoreni u štale i crkvu i s ostalim stanovnicima – starcima, ženama i malom decom – spaljeni. Duboki sneg i veliki broj ustaša nisu ostavili prostora da bilo ko izbegne i preživi. Nije ostao niko da ispriča kako je bilo. Zanavek su u Pridvorici ugašena sva srpska ognjišta porodica Gojković, Adžić, Skoko, Nosović i Doder.

Kad su polovinom aprila iste godine jedinice Narodnooslobodilačke partizanske i dobrovoljačke vojske Jugoslavije oslobodile Pridvoricu naišle su na stravičan prizor unakaženih, nagorelih i poluugljenisanih leševa. Nekima su bile odsečene glave, a neki, koji su pokušavali da pobegnu, pobijeni su iz vatrenog oružja.

„Po garavim zidovima koji su sablasno strčali uvis vidjele su se zapaljene ženske pletenice, koje, začudo nisu izgorele već su ostale prilepljene za ogorele zidove kao nemi svedoci užasa koji se ovde odigrao.”

Posmrtni ostaci su sakupljeni i sahranjeni u dve grobnice pored seoske crkve. Tačan broj žrtava nije bilo moguće utvrditi jer niko nije mogao da posvedoči koliko je bilo tek rođenih beba. Ipak, svi izvori govore da je stradalo više od 160 žitelja ovoga mesta.

Prema kazivanju dvojice ustaša koji su učestvovali u ovom krvavom božićnom pokolju, devojčica od četiri godine uspela je da pobegne u susednu muslimansku kuću, gde ju je sakrila jedna muslimanka. Nažalost, pred samo oslobođenje Pridvorice, i nju je krvnički zaklao jedan ustaša uz reči: „Kada niko od tvojih nije preživio, nećeš ni ti.”

Da je sve bilo do detalja isplanirano od samog vrha ustaškog režima govori i činjenica da je svih 150 ustaša, učesnika u ovom neviđenom i monstruoznom zločinu poglavnik NDH Ante Pavelić odlikovao svojim Ukazom broj Oč 165-Hr.-1942, uz obrazloženje „za odlično, hrabro i požrtvovano držanje... protiv komuno-četničkih bandi”. Koliko je bilo hrabro, prosudite sami.

Tek 2006. počela je obnova zapaljene i porušene Crkve Svetog kneza Lazara koja je tu izgrađena 1935. godine, a posmrtni ostaci pridvoričkih žrtava ekshumirani su i dostojanstveno pohranjeni u kriptu obnovljenog hrama krajem 2008.

U romanu „Nož”, inspirisanim događajima u Pridvorici, Vuk Drašković je 1982. godine među prvima progovorio o decenijama skrivanom genocidu, koji su za vreme Drugog svetskog rata nad srpskim narodom počinile hrvatske i muslimanske ustaše. (U pisanju ovog teksta korišćeni su „Spomen knjiga palih boraca i žrtava fašističkog terora iz opštine Gacko 1941–1945”; Savo Skoko: „Krvavo kolo hercegovačko 1941–1942”, knjiga prva, i roman Vuka Draškovića „Nož”).

Miloš Skoko,
Novi Sad