Dolazi li uragan

Pod pretpostavkom suprotno od Horhea Luisa Borhesa, koji je izjavio da demokratija nije neopravdano proširenje statistike, demokratija ne bi trebalo da bude način da manjina, koja nije toliko intelektualno obdarena, bude ta koja donosi odluke, kao što je smatrao Adlej Stivenson. Na primer, 1952. godine, tokom kampanje za Belu kuću, kada je neko rekao da će „svi inteligentni ljudi glasati za njega”, Stivenson mu je odgovorio: „To neće biti dovoljno. Potrebna je većina!” (i izgubio je).

Poznato je i šta je Vinston Čerčil rekao o demokratiji: „Rečeno je da je demokratija najgori oblik vlasti, osim svih drugih koje smo do sada isprobali” i da se, s druge strane, ne može uzeti kao referencija još jedan čerčilovski pogled na glasače – „ako provedete samo nekoliko minuta razgovarajući sa glasačima, možete da uočite njihove slabosti”.

S obzirom na nepobitnu činjenicu da barem polovina ljudi na svetu nije zainteresovana za demokratiju (što zapadna demokratija, natopljena devetnaestovekovnim „Manifestom sudbine” Džona O’Salivana i „Bremenom belog čoveka” Radjarda Kiplinga, jednostavno nije u stanju da shvati, pa se u tom smislu uporno trudi da nametne ovu ideju s često dramatičnim ishodima) i da mnoge zemlje uspešno funkcionišu bez nje, sve nam to pokazuje i pomirimo se sa tim – da demokratija nije neophodna.

Uzimajući sve ovo u obzir, postavlja se pitanje kako, zašto i ko zapravo u našem svetu odlučuje šta znači biti „demokratski”?

Na primer, zašto Donald Tramp, koji je izabran od strane većine (zar to nije način na koji demokratija funkcioniše?), ne bi bio demokratski izabrani predsednik i zašto se strahuje od njegovog ulaska u Belu kuću? Nije li, zapravo, demokratski (ako on zaista to učini, što ćemo tek videti), nastaviti sa obećanjima datim u izbornoj kampanji, koja su očigledno bila po volji većine građana?

Da li bi trebalo da ponovo izabran predsednik bira ministre sa različitim idejama, ako ne i verovanjima, izdajući svoja uverenja? Da li bi trebalo da, kako bi zadovoljio posebno radikalne „šik” intelektualce, recimo, iz „Njujork tajmsa”, izneveri svoja obećanja? Da li bi, konkretno, trebalo da ne izbaci ilegalne imigrante, kad je to jedno od ključnih obećanja zbog kojih je izabran? Zar nije čudno da oni koji su izgubili na izborima žele da manjina, a ne većina, vlada kroz izabranog predstavnika?

Naravno, treba poštovati pravo manjine da izrazi svoje mišljenje, manjinski zahtevi ne smeju biti potisnuti samo zato što su manjinski. Oni se, svakako, moraju uzeti u obzir, ali u demokratiji većina treba da ima poslednju reč!

U ovim danima pred 20. januar svedočimo povećanoj aktivnosti Džoa Bajdena u različitim oblastima u okviru dozvoljenih ovlašćenja. Iako je datum inauguracije promenjen 1937. godine sa 4. marta na 20. januar, još uvek imamo predug period između izbora i inauguracije, što stvara probleme, jer se stari predsednik još uvek smatra aktivnim, dok novi predsednik jedva čeka da preuzme vlast. U tom periodu, Džo Bajden, predsednik na odlasku, donosi mnoge odluke i dekrete, a s druge strane, Tramp je rekao da će prvi potez biti da ukine gotovo sve ove dekrete.

I na kraju, kada je reč o odnosima SAD i Evropske unije, bilo bi poželjno da većina evropskih zemalja ne postane sudija u vezi sa demokratičnošću Donalda Trampa i njegovog tima. Tramp je specifičan, sposoban za improvizaciju, a ponekad i kontradiktoran. On je individualista, koji može da menja svoje stavove i mišljenja. I kao što je rekao bivši predsednik Džerald Ford, „jedina stvar koju predsednik SAD može da odlučiti sam jeste kada da ide u toalet”. Dakle, ni sve odluke nisu uvek potpuno pod njegovom kontrolom.

I kao što se kaže dok gledate kuglice postavljene na zelenom stolu bilijara pripremajući se za udarac (setih se da se jedan od najboljih svetskih snukeraša preziva Tramp, mada se zove Džad): polako i smireno, pažljivo, da ne poklonimo poene ili čak, možda, završimo u rupi, sa loptom u rukama protivnika.

*Počasni predsednik Fondacije Italija–SAD