Долази ли ураган

Под претпоставком супротно од Хорхеа Луиса Борхеса, који је изјавио да демократија није неоправдано проширење статистике, демократија не би требало да буде начин да мањина, која није толико интелектуално обдарена, буде та која доноси одлуке, као што је сматрао Адлеј Стивенсон. На пример, 1952. године, током кампање за Белу кућу, када је неко рекао да ће „сви интелигентни људи гласати за њега”, Стивенсон му је одговорио: „То неће бити довољно. Потребна је већина!” (и изгубио је).

Познато је и шта је Винстон Черчил рекао о демократији: „Речено је да је демократија најгори облик власти, осим свих других које смо до сада испробали” и да се, с друге стране, не може узети као референција још један черчиловски поглед на гласаче – „ако проведете само неколико минута разговарајући са гласачима, можете да уочите њихове слабости”.

С обзиром на непобитну чињеницу да барем половина људи на свету није заинтересована за демократију (што западна демократија, натопљена деветнаестовековним „Манифестом судбине” Џона О’Саливана и „Бременом белог човека” Радјарда Киплинга, једноставно није у стању да схвати, па се у том смислу упорно труди да наметне ову идеју с често драматичним исходима) и да многе земље успешно функционишу без ње, све нам то показује и помиримо се са тим – да демократија није неопходна.

Узимајући све ово у обзир, поставља се питање како, зашто и ко заправо у нашем свету одлучује шта значи бити „демократски”?

На пример, зашто Доналд Трамп, који је изабран од стране већине (зар то није начин на који демократија функционише?), не би био демократски изабрани председник и зашто се страхује од његовог уласка у Белу кућу? Није ли, заправо, демократски (ако он заиста то учини, што ћемо тек видети), наставити са обећањима датим у изборној кампањи, која су очигледно била по вољи већине грађана?

Да ли би требало да поново изабран председник бира министре са различитим идејама, ако не и веровањима, издајући своја уверења? Да ли би требало да, како би задовољио посебно радикалне „шик” интелектуалце, рецимо, из „Њујорк тајмса”, изневери своја обећања? Да ли би, конкретно, требало да не избаци илегалне имигранте, кад је то једно од кључних обећања због којих је изабран? Зар није чудно да они који су изгубили на изборима желе да мањина, а не већина, влада кроз изабраног представника?

Наравно, треба поштовати право мањине да изрази своје мишљење, мањински захтеви не смеју бити потиснути само зато што су мањински. Они се, свакако, морају узети у обзир, али у демократији већина треба да има последњу реч!

У овим данима пред 20. јануар сведочимо повећаној активности Џоа Бајдена у различитим областима у оквиру дозвољених овлашћења. Иако је датум инаугурације промењен 1937. године са 4. марта на 20. јануар, још увек имамо предуг период између избора и инаугурације, што ствара проблеме, јер се стари председник још увек сматра активним, док нови председник једва чека да преузме власт. У том периоду, Џо Бајден, председник на одласку, доноси многе одлуке и декрете, а с друге стране, Трамп је рекао да ће први потез бити да укине готово све ове декрете.

И на крају, када је реч о односима САД и Европске уније, било би пожељно да већина европских земаља не постане судија у вези са демократичношћу Доналда Трампа и његовог тима. Трамп је специфичан, способан за импровизацију, а понекад и контрадикторан. Он је индивидуалиста, који може да мења своје ставове и мишљења. И као што је рекао бивши председник Џералд Форд, „једина ствар коју председник САД може да одлучити сам јесте када да иде у тоалет”. Дакле, ни све одлуке нису увек потпуно под његовом контролом.

И као што се каже док гледате куглице постављене на зеленом столу билијара припремајући се за ударац (сетих се да се један од најбољих светских снукераша презива Трамп, мада се зове Џад): полако и смирено, пажљиво, да не поклонимо поене или чак, можда, завршимо у рупи, са лоптом у рукама противника.

*Почасни председник Фондације Италија–САД