Dostavljači za sva vremena

U Beogradu se već duže vreme najčešće oglašavaju preduzeća koja se bave takozvanom kućnom dostavom. Ona se razbokorila zbog posebnih mera nametnutih u vreme pandemije virusa korona koja je zapretila da nas satre, a najčešće je dopremana gotova hrana. Sve je više i trgovinskih lanaca koji dopremaju bakaluk na kućni prag i to često, ako se premaši neka cifra, potpuno besplatno. A račun se brzo nakarika.

U oglasima često podmeću i podatak da je taj „inovativni način saobraćanja kupaca i prodavaca” oduševio građane jer nisu zbog toga morali da klipšu do bakalnice, piljarnice ili restorana „brze hrane”, da protegnu noge do prodavnica kabaste robe, najčešće opreme za domaćinstva, odeće i obuće. Iako je u međuvremenu otkriveno više prevara nesrećnih kupaca, taj sistem uzima sve više maha.

Ali, da li je baš tako? Da li je kućna dostava (čak i ona bez prevara) zaista „inovativna delatnost” smišljena u 21. veku?

Mlekadžije, ledadžije, pekari...

Beograđani koji još nisu upoznali her Alchajmera možda još pamte da su ulicama nekada promicali špediteri sa kantama iz kojih se „na malo” točilo sveže mleko. Tako je bilo sve dok PKB krajem pedesetih godina nije počeo da ga flašira, a zatim da ga nudi i u tetrapaku.

Zbog starinskih hladnjaka, sve do pojave praktičnijih frižidera na struju, ulice su često bile zakrčene ledadžijama, koji su svoju robu kupcima dovozili na tovarnom delu običnih kolskih zaprega, a table leda, da se ne bi rastopile, štitili ofucanim krpama od poderanih jutanih džakova.

Bilo je varošana koji su imali svoje seljake s kojima bi se ponekad i okumili, a oni im pijačni zeleniš iz svojih bašta donosili na kućni prag.

I privatni pekari – a bilo ih je po Beogradu – brinuli su o svojim mušterijama, naročito starijim i zanemoćalim, pa su im redovno pratili hleb preko šegrta, i to direktno iz furune. A najpoznatiji je bio onaj iz Jevrejske 8, baš ispod Ulice Visokog Stevana koji se proslavio kada je po dedinom amanetu hleb od juče počeo da prodaje upola cene pa su mu u goste dolazile i mušterije iz udaljenijih delova grada.

I Narodno pozorište je jedno vreme poštovaocima scene doturalo ulaznice za predstave po spisku koji su sami ustrojili, što će verovatno ponovo postati i naša, i njihova stvarnost. To je otuda što su shvatili da pozorište ne pripada glumcima, rediteljima, statistima, kostimografima, baletu, operi i scenskim majstorima, a pogotovo ne rukovodstvu, već jedino publici.

Šok terapija

A možda je kućna dostava blagotvorna za mentalno zdravlje Beograđana zato što ih spasava mučnih iskustava zbog podivljalih cena čak i najosnovnijih proizvoda, jer kad im robu donese kućni dostavljač previsoke cene mogu da pripišu njemu, odnosno preduzeću koje naplaćuje uslugu, ili „rabatu” koji je ugradilo u konačan ceh.

S druge strane, nedavno objavljeni podaci o nadnicama zaposlenih (od najnižih do najviših, a zatim i uprosečenih), koje bi valjalo uporediti sa „potrošačkom korpom”, nameću pitanje ko sebi može da priušti taj, ipak, rasipnički luksuz, sem ako nije prestareo ili nepovratno invalid. Ako bi se izvela i objavila konačna računica, od rezultata bi i slepi progledali.

Zato svi u dostavljače koji raznose i naplaćuju od vrata do vrata. Jer, izgleda da je to zaista unosan posao?