Достављачи за сва времена

У Београду се већ дуже време најчешће оглашавају предузећа која се баве такозваном кућном доставом. Она се разбокорила због посебних мера наметнутих у време пандемије вируса корона која је запретила да нас сатре, а најчешће је допремана готова храна. Све је више и трговинских ланаца који допремају бакалук на кућни праг и то често, ако се премаши нека цифра, потпуно бесплатно. А рачун се брзо накарика.

У огласима често подмећу и податак да је тај „иновативни начин саобраћања купаца и продаваца” одушевио грађане јер нису због тога морали да клипшу до бакалнице, пиљарнице или ресторана „брзе хране”, да протегну ноге до продавница кабасте робе, најчешће опреме за домаћинства, одеће и обуће. Иако је у међувремену откривено више превара несрећних купаца, тај систем узима све више маха.

Али, да ли је баш тако? Да ли је кућна достава (чак и она без превара) заиста „иновативна делатност” смишљена у 21. веку?

Млекаџије, ледаџије, пекари...

Београђани који још нису упознали хер Алцхајмера можда још памте да су улицама некада промицали шпедитери са кантама из којих се „на мало” точило свеже млеко. Тако је било све док ПКБ крајем педесетих година није почео да га флашира, а затим да га нуди и у тетрапаку.

Због старинских хладњака, све до појаве практичнијих фрижидера на струју, улице су често биле закрчене ледаџијама, који су своју робу купцима довозили на товарном делу обичних колских запрега, а табле леда, да се не би растопиле, штитили офуцаним крпама од подераних јутаних џакова.

Било је варошана који су имали своје сељаке с којима би се понекад и окумили, а они им пијачни зелениш из својих башта доносили на кућни праг.

И приватни пекари – а било их је по Београду – бринули су о својим муштеријама, нарочито старијим и занемоћалим, па су им редовно пратили хлеб преко шегрта, и то директно из фуруне. А најпознатији је био онај из Јеврејске 8, баш испод Улице Високог Стевана који се прославио када је по дедином аманету хлеб од јуче почео да продаје упола цене па су му у госте долазиле и муштерије из удаљенијих делова града.

И Народно позориште је једно време поштоваоцима сцене дотурало улазнице за представе по списку који су сами устројили, што ће вероватно поново постати и наша, и њихова стварност. То је отуда што су схватили да позориште не припада глумцима, редитељима, статистима, костимографима, балету, опери и сценским мајсторима, а поготово не руководству, већ једино публици.

Шок терапија

А можда је кућна достава благотворна за ментално здравље Београђана зато што их спасава мучних искустава због подивљалих цена чак и најосновнијих производа, јер кад им робу донесе кућни достављач превисоке цене могу да припишу њему, односно предузећу које наплаћује услугу, или „рабату” који је уградило у коначан цех.

С друге стране, недавно објављени подаци о надницама запослених (од најнижих до највиших, а затим и упросечених), које би ваљало упоредити са „потрошачком корпом”, намећу питање ко себи може да приушти тај, ипак, расипнички луксуз, сем ако није престарео или неповратно инвалид. Ако би се извела и објавила коначна рачуница, од резултата би и слепи прогледали.

Зато сви у достављаче који разносе и наплаћују од врата до врата. Јер, изгледа да је то заиста уносан посао?