Atanasije Nikolić – utemeljitelj zaštitnika

I dok se širom srpstva u školama i drugim institucijama ori pohvalna pesma „Uskliknimo s ljubavlju Svetitelju Savi…”, koja „razliva miline po dušama prisutnih” i proslavlja školska slava, drže slova i priredbe, valja podsetiti da se zvanično ustanovljenje školske slave to jest praznovanje i svetkovanje Svetog Save kao patrona škola u Srba vezuje za ime Atanasija Nikolića, rektora Liceja u Kragujevcu.

Atanasije Nikolić (1803–1882), „pravi ustalac u svakoj korisnoj službi narodu”, rođen je u Brestovcu u Bačkoj, tada većinski nemačkom mestu. Osnovnu školu učio je u Somboru, gimnaziju u Sremskim Karlovcima i Novom Sadu, a u Đeru je studirao filozofiju. Pošto mu se nije ostvarila želja da studira matematiku i zemljomerstvo na univerzitetu u Pešti, 1821. godine stupio je u Artiljerijsku školu austrijske vojske. Godine 1824. zatražio je dvogodišnje odsustvo iz vojske, prešao je u Novi Sad, gde je u prostorijama Srpske gimnazije otvorio privatnu školu crtanja. Na univerzitet u Pešti polaže ispite i dobija diplomu „potvrđenog indžinira zemljomernika”. Kratko vreme je bio činovnik u Novom Sadu i Somboru, zarađivao premeravanjem zemlje, bio upravnik imanja grofa Petra Čarnojevića (unuka patrijarha Arsenija Čarnojevića), odakle je otišao za glavnog mernika na dobra grofa Šenborna.

U leto 1838. dobio je pismo od Dimitrija Isailovića, visokog službenika Popečiteljstva prosveštenja Kneževine Srbije, u kome ga ovaj poziva za profesora matematike u tek osnovanom Liceju. Sa porodicom iz Beograda Nikolić je došao u prestoni Kragujevac septembra 1839. donevši pismo iz ministarstva prosvete, kojim se postavlja za rektora i profesora Liceja.

UTEMELjITELj ZAŠTITNIKA PROSVETE I ŠKOLSKE SLAVE

Iako je ideja da se Sveti Sava proslavlja kao školski patron potekla u Zemunu 1812. godine, iako su se u mnogim crkvama svake godine 14/27. januara na liturgijama čitala i pominjala imena zaveštača i priložnika za školski fond iz koga se plaćao učitelj i pomagalo siromašnim učenicima, iako je 1827. knez Miloš naređivao da svi u Srbiji praznuju Svetoga Savu, kojega je on još ranije uzeo za zaštitnika škola, a tek posle priznavanja autonomnog statusa Kneževini Srbiji zakonsko utemeljenje školske slave došlo je na predlog Atanasija Nikolića, profesora matematike, zemljomerstva i crtanja, rektora Liceja u Kragujevcu. On je Popečiteljstvu prosveštenija decembra 1839. uputio predlog „da opredeli patrona školskog prosvetitelja Svetog Savu, koga će ubuduće praznovati”. Sa predlogom se saglasilo Popečiteljstvo prosveštenija i obratilo Sovjetu za rešenje i odobrenje. U rešenju Sovjeta od 2. januara 1840. stoji: „Popečiteljstvu Prosveštenija, Pretstavljenije Rektora Liceuma Atanasija Nikolića, dostavljeno posredstvom Popečiteljstva Prosveštenija Sovjetu Knjaževstva Srbskog, da se Srbski Prosvetitelj Sveti Sava izabere za patrona Liceuma i Gimnazije u Kragujevcu, uvažio je Sovjet, s tim dodatkom da Sveti Sava za sve škole u otečestvu našem patron bude i namesničestvo knjaževskog dostoinstva odobrilo je.”

Sovjetsko rešenje o proslavljanju Svetog Save primilo je Popečiteljstvo prosveštenija 4. januara, pa je odmah idućeg dana obavestilo o tome beogradskog mitropolita, rektora Liceja u Kragujevcu i sva okružna načelstva.

U Kragujevcu je te godine održana prava školska slava. Na proslavi se pevala jedna druga pesma „Poj, Srbe, poj”, dok se sadašnja himna „Uskliknimo s ljubavlju” peva nekoliko godina od ustanovljenja školske slave. Zakonom od 18. januara 1841. određen je Sv. Sava kao prava školska slava; na taj dan morala su se u svim crkvama pominjati imena priložnika za Školski fond, a stanje toga fonda se objavljivalo na skupovima i preko novina. To je činjeno redovno do godine 1855, kada je „uzakonjen” određeni prirez školski na svaku poresku glavu (po osam groša). Posle toga, prilozi o Sv. Savi nisu bili obavezni, ali se običaj davanja priloga i darova mesnim školama još dugo zadržao u Srbiji.

Mesec dana posle ustanovljavanja školske slave na predlog A. Nikolića uvedeno je na svečan način i školsko zvono u Liceju i gimnaziji. Unošenje zvona u školsku zgradu i podizanje njegovo na kulu, koja je naročito za njega napravljena, obavljeno je vrlo svečano 28. februara 1840. godine. Školsko zvono, ma kakvo bilo, do dana današnjeg simbol je nastave u školama.

Atanasije Nikolić napisao je i objavio prve udžbenike – „Algebra – ustrojena za upotrebljenije slišatelja filosofije u Liceumu Knjaževstva Serbije” 1839. i „Elementarna geometrija – ustrojena za upotrebljenije slišatelja filosofije u Liceumu Knjaževstva Serbije” 1841. godine.

Posebno je značajan njegov rad na osnivanju pozorišta u Novom Sadu i Beogradu i obnovi pozorišta Joakima Vujića u Kragujevcu, koji se u to vreme otisnuo na daleki put koji ga je odveo do Južne Rusije.

Kada se preselio u Beograd, Atanasije Nikolić je osnovao i prvo beogradsko pozorište – Teatar na Đumruku, koje je radilo do polovine 1842. i koje je ustvari nastavak rada obnovljenog kragujevačkog pozorišta. Pored Nikolića članovi ove dobrovoljne pozorišne družine bili su mnogi „Kragujevčani”, sada „zvaničnici razni kancelarija y Beogradu nalazeći ce nadležateljstva” i uvek „ljubitelji narodnog Prosveštenija”.

Za prvu pozorišnu predstavu y Beogradu, koja postaje odmah javna i svima pristupačna, izdat je prvi pozorišni plakat y Srbiji. Magazin savske carinarnice prepravljen je za pozorište. Najveći je luksuz „šest loža” za koje „visoka lica” treba da plate veliku cenu, a deo parter podeljen je jednostavno na prednje i zadnje radove. U pozorište ce dolazilo dok ce još nije potpuno smrklo, a za izlazak ce rizikovalo da ce zapadne y najcrnju noć, protiv čijeg mraka nije bio postavljen ni najnužniji broj žmiravih fenjera.

Za vreme njegove uprave pozorištem prvi put su se pojavile glumice i izvođeni pozorišni komadi stranih autora, preveo je neke komade sa nemačkog, a sam je autor, režiser i nosilac glavne role više pozorišnih predstava „namazanih patriotizmom” – „Ženidba cara Dušana”, izvedena prvi put u Kragujevcu novembra 1840, „Kraljević Marko i Arapin”, Beograd (1841), „Kraljević Marko i Vuča Đeneral”, „Zidanje Ravanice”, „Zidanje Skadra na Bojani”, „Dragoljub, kralj srpski”.

Pored toga, Atanasije Nikolić je i začetnik uređenja Topčidera, parcelacije Vračara, otvaranja poljoprivrednih škola, formiranja državne ergele, učesnik prvih imenovanja ulica u Beogradu, zasađivanju kestenova na Terazijama i drvoreda u nekim ulicama, trasiranja puta Beograd–Topčider i prvog šljunkom nasutog puta od Požarevca do Svilajnca (1845), pokretač prvog lista za poljoprivredu i poljoprivrednike, sakupljač narodnih pripovedaka, načelnik i pomoćnik ministra unutrašnjih dela, jedan od osnivača Društva srpske slovesnosti, preteče SANU, i drugih korisnih radnji u prosveti, kulturi, privredi i politici Kneževine Srbije. „Da pouči svoj narod korisnim znanjem, da ga unapredi u najvažnijem radu njegovom u poljskoj privredi – u to je uložio Atanasije Nikolić najviše truda, najveći deo svoga života.”

ŠTA BEOGRAD DUGUJE ATANASIJU NIKOLIĆU

„Pogledajte samo one krasne kestene na Terazijama: one lepe jablanove u Knjaz-Miloševoj, abadžijskoj i ministarskoj ulici; one gorostasne topole na topdžiderskom drumu, što je sve, slobodno se može reći, njegov rukosad; pa otidite u Topčider koji do 1850 g. beše rit, pun baruština, a on ga velikim trudom svojim pretvorio u krasan park, s kojim se danas pred strancima dičimo i ponosimo, eto to je Atanasije Nikolić uradio za Beograd, za prestonicu srpsku, koju je okitio drvetima i ukrasio je. Topčider je živ spomenik pokojnikov, koji će mnoge generacije gledati i uživati.”

Odlukom Svetoandrejske skupštine početkom 1859. proteran je iz Srbije, ali posle dve godine pomilovan je i iz Novog Sada se vratio u Beograd. Posle smrti 1882. jedan satirični list osvrnuo se na tipičnu nezahvalnost i ranije kritike pokojnika: „To nije moje da sudim, to tako pišu sad posle moje smrti oni, koji su me za života uzeli za profesora i rektora ’Liceja’, i oni, kojima sam ja uredio prvu zemljedelsku školu, zasadio topčpderski park i zaveo fabriku za ćebeta i sukno, pa valjda su ljudi sad posle moje smrti radi, da mi na tome zahvale…”

Danas, kada se proslavlja Sv. Sava, potrebno je isticati zahvalnost velikim imenima Srbije za njihova dela a posebno reči koje umiruju. „Ljubite jedan drugoga, pokoravajte se jedan drugome, jedan drugom terete nosite.”

Gimnazija i Licej u Kragujevcu

Prva muška gimnazija u Kragujevcu osnovana je u Beogradu 1831. godine pod imenom Velika škola. Nakon dve godine premeštena je u Kragujevac i tamo školske 1834/1835. godine proglašena za prvu srpsku gimnaziju u Srbiji. Ona je bila matična škola za sve srednje škole u Srbiji, pa i za univerzitet. Jer najstariji gimnazijski razred uzdignut je 1838. godine na rang više škole, koja se onda, po zapadnjačkom uzoru, nazvala Licej. A iz ovog Liceja, premeštenog u Beograd 1841. godine, razvio se preko Velike škole današnji Beogradski univerzitet.

Gimnazija i Licej u Kragujevcu zadugo su bili u istoj zgradi, imali zajedničke profesore i zajedničku upravu. Tek krajem 1839. godine odvojen je nastavno i administrativno Licej od gimnazije. Direktor gimnazije postao je najstariji profesor Isidor Stojanović, dok je dotadašnji zajednički starešina Atanasije Nikolić postao rektor Liceja.

Tri dana u godini

Knez Mihailo Obrenović slavio je tri dana y svakoj godini; rođendan, 4. septembra, imendan, Svetog arhangela Mihaila, 8. novembra, i krsnu slavu, Svetog oca Nikolaja, 6. decembra. U čast jedne takve svečanosti obnovljeno je kragujevačko pozorište. Godine 1840. svečanost kneževog imendana počela je 7. novembra, kada je izvedena prva pozorišna predstava posle onih Vujićevih iz 1836. Prikazan je komad Atanasija Nikolića sa muzikom Josifa Šlezingera „Ženidba cara Dušana”. To je bila neka vrsta opere. O njoj „Novine srpske” (broj 47, 1840) pišu: „Predstavlenije ’Ženidba cara Dušana’ G. Profesorom Matematike y ovdašnjem Liceumu Atanasijem Nikolićem, sočinjeno je y pesmama na formu talijanski opera, i zaista je G. Nikolić, kako sočinenijem ovim, tako i igranjem rola sa svojim personalom ne samo sootvetstvovao smislu predstavlenije, no je svako očekivanje kako Knjaza, tako i oni zritelja, koji su imali prilike y najvećim Evropejskim teatrima biti, prevozišo; osobito kad ce još to y prizrenije uzme, da ni jedno od igrajući lica vežestva y muziki nema, a celo predstavlenije je y note stavljeno, i začudo je svima, da ce nijedna pogreška y soglašavanju pevača sa sviračima dogodila nije. „Orkestar je sačinjavala banda Knjažeska pod upravlenijem svoga Kapelmajstora Josifa Šlezingera, koji je i sve pesme i igre na note stavio.”

*Istoričar. Dobitnik Svetosavske nagrade 2019. za unapređenje nauke i nastave istorije u Srbiji