Studenti, uskliknimo s ljubavlju!

Vladan Petrov*

Diplomirao sam na Pravnom fakultetu u Beogradu pred Savindan 1999. godine, a diplomu primio na Savindan godinu dana kasnije. Za Savindan svake godine Amfiteatar V sija dostojanstvenim sjajem. Svečanost počinje himnom Svetom Savi, nastavlja spletom tradicionalnih pesama „Igrale se delije” i „Ovo je Srbija”, a okončava dodelom diploma studentima koji su u prethodnoj školskoj godini završili svoje studije. To je dan koji najlepše pokazuje da je „ovaj svet mesto sastanaka i rastanaka” (Sv. Nikolaj), ali i sveopšti poziv na nove sastanke – starih i budućih profesora, sudija, advokata, nosilaca javnih i političkih funkcija. U amfiteatru V svi smo jednaki bez obzira na godine, materijalni status, životno i profesionalno iskustvo. Taj naš Pravni fakultet izvor je i utoka objedinjujuće moći – što uvek sabira, a nikad ne oduzima.

U svom akademskom odrastanju imao sam dva mentora. U stvari, malo je reći mentora. Imao sam duhovnog oca i duhovnu majku. Profesor Ratko Marković najviše me je učio marljivom naučnom radu i poštovanju fakultetskih institucija – biblioteke, amfiteatra, nastave, ispita, administracije (nju uvek čine ljudi koji su možda još više odani Fakultetu nego mi nastavnici koji smo od njega nesumnjivo najviše dobili). Profesorka Zlatija Đukić Veljović ohrabrivala me je kao pisca. Verovala je u mene bezrezervno. Ona je, iako krhkog zdravlja, sopstvenim primerom pokazivala ljubav prema studentima, slušajući ih ne samo na ispitima nego uvek kad bi došli po savet i mišljenje. Profesor Marković me je još sklanjao od politike, svestan da ona mami mladog čoveka čak i kad joj se on uporno opire. Pri tom, poznavao me je toliko dobro da u mojoj emocionalnosti nije video ništa korisno za političara, a sve za profesora. Profesorka Zlata je bila nešto blaža. Ona je verovala da ću jednog dana u svojim tekstovima i medijskim nastupima slati savete koje će mudri političari umeti da čuju i primene.

Tako sam postao ono što sam danas. Kad odložim sve naslage privremenog i trošnog u mojim javnim funkcijama i pozicijama, ja sam, u svojoj suštini, profesor svih studenata. Moji bivši studenti su danas u svim najvažnijim institucijama države i društva, neki su doktori nauka, a neki su i u politici. Među sadašnjima, neki su kod kuće, neki su na ulicama i u blokadi. Nisam profesor koji sudi svojim studentima. Ipak, žao mi je što baš ove godine, kada se obeležava 850 leta od rođenja Svetog Save, našeg narodnog, državnog i duhovnog ujedinitelja, svečanosti u njegovo ime neće biti na Pravnom fakultetu.

Ne sporim da su pravda, jednakost i sloboda univerzalne vrednosti za koje se valja boriti, ali iznad njih je, bar ja tako držim, sabornost u ljubavi i radi ljubavi. Ta sabornost ne prihvata podele i zavade. Ona podstiče različitost koja ima smisla samo ako vodi višem i dubljem jedinstvu. Stoga bih zamolio moje studente koji su pravoslavni vernici da danas odu do najbliže crkve, a oni koji to nisu da makar pomenu slavu našeg duhovnog praoca – Svetog Save. Dragi studenti, „Uskliknimo s ljubavlju svetitelju Savi!”

*Profesor Pravnog fakulteta u Beogradu

Moji bivši studenti su danas u svim najvažnijim institucijama države i društva

Moji bivši studenti su danas u svim najvažnijim institucijama države i društva, neki su doktori nauka, a neki su i u politici. Među sadašnjima, neki su kod kuće, neki su na ulicama i u blokadi. Nisam profesor koji sudi svojim studentima. Ipak, žao mi je što baš ove godine, kada se obeležava 850 leta od rođenja Svetog Save, našeg narodnog, državnog i duhovnog ujedinitelja, svečanosti u njegovo ime neće biti na Pravnom fakultetu