Студенти, ускликнимо с љубављу!

Владан Петров*

Дипломирао сам на Правном факултету у Београду пред Савиндан 1999. године, а диплому примио на Савиндан годину дана касније. За Савиндан сваке године Амфитеатар V сија достојанственим сјајем. Свечаност почиње химном Светом Сави, наставља сплетом традиционалних песама „Играле се делије” и „Ово је Србија”, а окончава доделом диплома студентима који су у претходној школској години завршили своје студије. То је дан који најлепше показује да је „овај свет место састанака и растанака” (Св. Николај), али и свеопшти позив на нове састанке – старих и будућих професора, судија, адвоката, носилаца јавних и политичких функција. У амфитеатру V сви смо једнаки без обзира на године, материјални статус, животно и професионално искуство. Тај наш Правни факултет извор је и утока обједињујуће моћи – што увек сабира, а никад не одузима.

У свом академском одрастању имао сам два ментора. У ствари, мало је рећи ментора. Имао сам духовног оца и духовну мајку. Професор Ратко Марковић највише ме је учио марљивом научном раду и поштовању факултетских институција – библиотеке, амфитеатра, наставе, испита, администрације (њу увек чине људи који су можда још више одани Факултету него ми наставници који смо од њега несумњиво највише добили). Професорка Златија Ђукић Вељовић охрабривала ме је као писца. Веровала је у мене безрезервно. Она је, иако крхког здравља, сопственим примером показивала љубав према студентима, слушајући их не само на испитима него увек кад би дошли по савет и мишљење. Професор Марковић ме је још склањао од политике, свестан да она мами младог човека чак и кад јој се он упорно опире. При том, познавао ме је толико добро да у мојој емоционалности није видео ништа корисно за политичара, а све за професора. Професорка Злата је била нешто блажа. Она је веровала да ћу једног дана у својим текстовима и медијским наступима слати савете које ће мудри политичари умети да чују и примене.

Тако сам постао оно што сам данас. Кад одложим све наслаге привременог и трошног у мојим јавним функцијама и позицијама, ја сам, у својој суштини, професор свих студената. Моји бивши студенти су данас у свим најважнијим институцијама државе и друштва, неки су доктори наука, а неки су и у политици. Међу садашњима, неки су код куће, неки су на улицама и у блокади. Нисам професор који суди својим студентима. Ипак, жао ми је што баш ове године, када се обележава 850 лета од рођења Светог Саве, нашег народног, државног и духовног ујединитеља, свечаности у његово име неће бити на Правном факултету.

Не спорим да су правда, једнакост и слобода универзалне вредности за које се ваља борити, али изнад њих је, бар ја тако држим, саборност у љубави и ради љубави. Та саборност не прихвата поделе и заваде. Она подстиче различитост која има смисла само ако води вишем и дубљем јединству. Стога бих замолио моје студенте који су православни верници да данас оду до најближе цркве, а они који то нису да макар помену славу нашег духовног праоца – Светог Саве. Драги студенти, „Ускликнимо с љубављу светитељу Сави!”

*Професор Правног факултета у Београду

Моји бивши студенти су данас у свим најважнијим институцијама државе и друштва

Моји бивши студенти су данас у свим најважнијим институцијама државе и друштва, неки су доктори наука, а неки су и у политици. Међу садашњима, неки су код куће, неки су на улицама и у блокади. Нисам професор који суди својим студентима. Ипак, жао ми је што баш ове године, када се обележава 850 лета од рођења Светог Саве, нашег народног, државног и духовног ујединитеља, свечаности у његово име неће бити на Правном факултету