Blokade i igra nerava

Posle 12 godina političke „dolče vita”, kada je ogromna većina Srba čekala na audijenciju kako bi mu simbolično poljubila ruku kao apsolutnom vladaru Srbije, Aleksandar Vučić se nalazi pred najvećim izazovom u svojoj karijeri. Dok posmatra širenje studentskih protesta i građane koji ih pozdravljaju, sigurno će se setiti tajne klauzule ugovora između Srba i njihovih vladara: onoga časa kada stupi na tron, ruka koja se celiva podanicima se vremenom ukazuje kao šnicla. 
I tada je Vučić znao da će svi oni koji su mu celivali ruku na kraju poželeti da mu odgrizu barem prst. Naročito oni koji mu se najdublje klanjaju i zaklinju na večnu vernost. Ako neko zna za taj divni kanibalistički običaj u Srba, to zna on. Zato će se nasmejati i to ne cinično, shvatajući da najveće političke iskušenje koje nagriza njegovu vladavinu nisu postali ni tajkuni koje je nasledio i koje je stvorio, ni političari i intelektualci koji su sedali na predsednički kanabe kao svoji, a odlazili kao njegovi, ni opozicija sa kojom je pravio tajne dilove. 
Istinski pobunjenici su studenti koji ne pamte ni Borisa Tadića, još manje Vojislava Koštunicu i Zorana Đinđića, dok za Slobodana Miloševića verovatno misle da je neko iz ekipe cara Lazara. 
Kao političar briljantne inteligencije, Vučić će shvatiti da mu je to istovremeno najveći kompliment i najveća opomena koju je mogao da dobije. Dok je lako izlazio na kraj sa heterogenom, slabo organizovanom i međusobno posvađanom opozicijom, ovoga puta je pred njim daleko izazovniji protivnik i zato će sebi postaviti ključno pitanje: zašto je izgubio naklonost generacija koje su odrastale pod njegovom vlašću? Ko su naša deca? Kakvi su im ciljevi? Čemu teže? Kakvu Srbiju žele? 
Generacije za koje smo mislili da su potpuno apolitične, živeći u paralelnom univerzumu društvenih mreža, potpuno su promenile paradigmu srpske politike. Kako je Vučić toga svestan, pokušava da povrati poverenje ubrzanim ispunjavanjem svih studentskih zahteva i preko mere koje su tražili, uz političke manevre kojim bi dobio na tempu i stvorio utisak da je on taj koji još upravlja krizom. 

Na početku blokada fakulteta, kao da ni on nije verovao u eskalaciju protesta. Posle početnih promašaja, od toga da su studenti plaćenici – ustaše se podrazumevaju – koje su ispaljivali njegovi medijski i partijski ziloti, pa da je Tito kriv za pad nadstrešnice, te nespretno pominjanje lojalista, mistične zavereničke grupe unutar SNS-a koja mu se zaklinje na odanost krvlju, potom nuđenja jeftinih stanova za mlade, pominjanja grupe za pritisak, obojenih revolucija i objavljivanja dokumentacije o padu nadstrešnice u nastavcima, protesti su još više dobijali na zamahu. Naročito posle gaženja studentkinje u Ruzveltovoj ulici. 
Nakon 12 godina vlasti, Vučić je izašao iz svoje zone komfora, jer mu je prošlost obeležena trijumfima na izborima, što mu je podiglo samopouzdanje. Međutim, sa studentima koji su probudili i ostale društvene slojeve nije pronašao rešenje, naročito pošto su mladi članovi SNS-a, posle masovne i mirne blokade Auto-komande u Beogradu, negde pred jutro, pretukli studentkinju u Novom Sadu. Ispostavilo se da je vladu Miloša Vučevića srušilo nekoliko njemu lojalnih mladića, opijenih vlašću i osećajem nedodirljivosti. U tom činu krije se suština srpske drame: i mladići i grupa studenata koji su došli da išaraju prostorije SNS-a su vršnjaci. 
Ali sada srž Vučićeve političke strategije čini igra nerava. Cilj koji je pred njim nije samo da ugasi proteste, već da preusmeri politički diskurs tako da zadrži podršku ključnih društvenih grupa – pre svega onih koji se protive radikalnim promenama, ali i onih koji žele stabilnost u trenutku kada se čini da je svaki politički korak nesiguran. On se pozicionira kao garant stabilnosti, koristeći pretnje otrom destabilizacijom koja je sasvim realna. 
Naime, svi studentski protesti počinju na isti način, kao mladalački bunt protiv vlasti kroz veličanje ideala slobode i pravde, zahtevima za smanjenjem korupcije i osudom vladajućih elita koje se obično zateknu sa previše meda na prstima. Ovaj bunt, ma kako da se studenti ograđuju od svake politizacije, u krajnjem cilju jeste usmeren na rušenje Aleksandra Vučića. Ali studenti nemaju mogućnost političke artikulacije, osim kroz eventualno osnivanje stranke ili pokreta. To bi, ipak, narušilo njihovu poziciju moralnog društvenog arbitra. Sa druge strane, njihova pobuna i kreativnost idealno su pogonsko gorivo za opozicione stranke koje čekaju u prikrajku da se ogrebu od probuđenog nezadovoljstva. Tu je uvek i neko od stranaca, kome odgovara da se ponovi stara teza: da Srbija nije skupa kada su Srbi jeftini. Da li će politička elita zaista shvatiti šta je najvažnije? Da se politička drama u Srbiji nikako ne završi kao finale Ričarda Trećeg, kada zemljom tumaraju bezglavi lordovi i svetina, sakupljajući ostatke udova među sobom. Istorija je pokazala da smo neobično skloni bukvalnom tumačenju Šekspira. 
Zbog toga je ostavka premijera Miloša Vučevića, bila ona izraz njegovog moralnog čina, bilo Vučićeve procene da je došao čas da on preuzme politički tempo, poslužila šefu države da proširi manevarske opcije. Ko će, recimo, biti novi premijer? Ili će se ipak ići na izbore? Vučić je vešto ostavio desetak dana za razmišljanje, mnogo više svima ostalima nego sebi, kako bi procenio kondicionu spremnost studenata da izdrže pakleni ritam svakodnevnih protesta i blokada saobraćajnica, uz istovremeno merenje stepena lojalnosti njegovog okruženja, sa naročitom pažnjom na one koji su se previše obogatili za svačiji ukus, osim njihovog. 
Ko je zaista mogući Milošev naslednik? Prvi put Ivica Dačić se naročito ne ističe, jer crveni dečko takođe procenjuje situaciju, iako je po političkom iskustvu i roku trajanja broj dva srpske politike. 
Kao probni baloni, provladini tabloidi puštaju nekoliko imena: Anu Brnabić, Sinišu Malog i Nebojšu Čovića, uz stidljivije pominjanje Marka Đurića i Dubravke Đedović Handanović. Povratkom Ane u Nemanjinu, Vučić bi pokazao da nije izašao iz političkog kružnog toka, iako je Brnabićeva, kada je prvi put izabrana za premijera, predstavljala kompromis između interesnih grupa unutar SNS-a. Ispostavilo se da je od modela Mirko Cvetković, Ana postala najodaniji i najborbeniji Vučićev saradnik uz Sinišu Malog, koji godinama slovi kao kandidat za premijera. Ili premijer iz senke.  Pominjanje Nebojše Čovića za potencijalnog predsednika vlade jeste iznenađenje samo za one koji nisu duboko zaronili u misterije srpske politike. I nikako nije slučajno. Velemajstor kriznog menadžmenta i verovatno najobavešteniji čovek u Srbiji posle Vučića prekaljen je u najvećim političkim igrama, od Slobe, 5. oktobra, DOS-a, juga Srbije, do Crvene zvezde. Nebojša je jedan od onih koji bi vezanih očiju nonšalantno prošetao minskim poljem. Tako je i opisan u legendarnom sloganu Aleksandra Tijanića: „Kad je teško, Čović”. 
Pravog kandidata zna ipak samo Vučić, koji verovatno razmišlja i o nestranačkoj ličnosti, sa univerziteta recimo, koja bi stvorila iluziju promena, ali koja bi mu bila dovoljno bliska i lojalna, uz efekat iznenađenja koji bi mogao zaseniti studentske performanse.  Ineteresantno je da se niko nije setio Balinta Pastora, predsednika Saveza vojvođanskih Mađara i sina Ištvana Pastora, koji je slovio za jednog od velikih mudraca. Ako Srbi već tradicionalno ne mogu da se slože, čak i kada su u istoj stranci i koaliciji, zašto mesto premijera ne prepustiti pripadniku nacionalne manjine i čoveku bez ikakve mrlje? 
Koja god opcija bila na stolu, studentski bunt je, pokazaće se jednom, lekovit kako za vlast, tako i za opoziciju. Vučić je isuviše pragmatičan da ne bi prepoznao signal kako mora da sprovede istinske demokratske reforme, dok će liderima opozicije biti mnogo jasnije zašto su, umesto njih, Vučića mnogo više uzdrmali neki novi klinci. 
Moja poruka za njih: Završite fakultete i čuvajte diplome. Ne dozvolite sebi da ih posle kupujete!