Hitno prekinuti blokadu nastave i ispita

Kao veteran studentskih protesta devedesetih godina, koji su se odvijali u znatno nepovoljnijim uslovima (imali smo pristup u samo dvoje dnevnih novina, dva časopisa i tri radio-stanice, a nije bilo društvenih mreža, uz znatno lošije opšte životne uslove – ratovi, pogromi, izolacija, otvorena policijska tortura, siromaštvo, korupcija, kriminal s redovnim uličnim obračunima...), u kojima smo žrtvovali više ispitnih rokova, a neki među nama i godine studija, trpeli razne pretnje, psihičko, pa čak i fizičko nasilje, pritvaranja i sudske procese, ali ipak ostvarili sve proklamovane zahteve i ciljeve, imam potrebu da pružim istinsku podršku sadašnjim studentima prenošenjem jednog dela svog iskustva, koje studentima u blokadi može da pomogne da izvuku maksimalne rezultate iz svojih sadašnjih aktivnosti i time daju trajan doprinos poboljšanju našeg društva. 
Mada pratim sva društvena dešavanja, pa i sadašnje studentske proteste od njihovog početka, dodatnu pažnju privuklo mi je pismo studenata u blokadi „upućeno” blaženopočivšem patrijarhu Pavlu, jer sam, ispred Studentskog protesta 96/97, uz dvojicu kolega, bio zadužen za komunikaciju sa SPC i patrijarhom. Nakon tog pisma, poslao sam svoj komentar studentima u blokadi, jer je to bio nepotreban i nepristojan postupak. Nisam dobio nikakvu povratnu informaciju, ali oni su, za sada, prestali da se bave sličnim aktivnostima. 
Neposredan razlog za pisanje ovog teksta je osećaj zabrinutosti zbog uzavrele atmosfere koja trenutno vlada u društvu i straha od ponavljanja nasilnih incidenata koji se ne mogu kontrolisati, kao i neuspeha protesta koji može imati dugoročne štetne posledice za celu generaciju, kojoj pripadaju i moja deca. 
Koliko razumem, opravdani cilj protesta je pravednije i slobodnije društvo, što je bio i cilj naših protesta. Naša generacija je poverovala da je ostvarila taj cilj tek posle pet godina različitih protesta i aktivnosti. Danas svi vidimo da su ti ciljevi opet aktuelni. S takvim iskustvom želim da ukažem da se jednim protestom ne mogu ostvariti takvi ciljevi, bez obzira na masovnost i širinu podrške i zato je važno da se aktivnosti usmere na stvaranje uslova za dugotrajniju borbu, jer istrajavanje u sadašnjim aktivnostima, koje su trenutno na vrhuncu, brzo će dovesti do ćorsokaka i nastupiće period apatije, što nikako nije dobro za naše društvo, čiji nosilac za 10–15 godina treba da bude sadašnja generacija studenata. 
Ukoliko postoji skriveni cilj da se potpuno promeni sadašnja vlast (što je legitimno), moram da ukažem da to nije moguće u nekom kratkom i realnom vremenu, jer ne postoji odgovarajući broj nezadovoljnih građana (kritična masa podrazumeva najmanje 60 odsto nezadovoljnih i 30 odsto onih koji dele sličnu viziju budućnosti), kao ni podrška ključnih faktora iz međunarodne zajednice, niti se naslućuju „pukotine” u vladajućoj koaliciji i bezbednosnim strukturama. Naša generacija je dočekala ostvarenje tih ultimativnih uslova tek nakon pet godina svog upornog aktivizma, mada smo počeli iz sličnih pozicija kao i sadašnja generacija. 
Pošto procenjujem da tokom februara nastupa nepopravljiva šteta za tekuću studijsku godinu na većini fakulteta, studentima u blokadi predlažem da potpuno sažmu svoje zahteve tako što će navesti samo jedan ili dva ključna za koje veruju da su veoma važni u slučaju „Nadstrešnica” i da traže vanredne izbore za studentske parlamente (koje je osmislila generacija pre naše, ali čiji rad smo mi ustanovili 1996. i time stvorili uslove za dugotrajnu borbu za naše ideale koja je okončana 5. oktobra 2000), kako bi stvorili poziciju da budu jak politički faktor na našoj političkoj sceni, što bi bilo korisno za celo društvo. 
Veoma je važno da se hitno prekinu blokade nastave i ispita, jer ta metoda predstavlja kršenje osnovnih ljudskih prava pojedinih studenata i radnika fakulteta. Nije prihvatljivo ni uvlačenje škola u svoje aktivnosti. Takvo postupanje stvara uslove da oštećeni pojedinci, s pravom, doživljavaju studente u blokadi kao krivce za neke svoje životne neuspehe ili štetu koju trpe, što na duži rok urušava kredibilitet studenata. Naša generacija je dokazala da je moguće uspešno delovati i bez takvih postupaka, jer smo blokade fakulteta prekinuli posle desetak dana i pretvorili smo ih u poziv na bojkot tih aktivnosti (kojeg su kršili mnogi potpisnici peticije podrške današnjih univerzitetskih radnika), a nikad nismo tražili takvu podršku učenika i prosvetnih radnika na način da obustave nastavu i svoj rad. 
Ukoliko i dalje studenti u blokadi misle da je moguće napraviti generalni štrajk, tj. blokirati celu Srbiju, neka pokušaju da uvere svoje profesore i njihove saradnike s fakulteta i instituta da potpuno prekinu celokupan svoj rad na privatnim fakultetima i naučnim projektima. To bi bio pravi test njihove iskrenosti u pružanju podrške, jer trenutno njihova podrška ne podrazumeva nikakvu žrtvu, a studente svojom „podrškom” podstiču da propuštaju ispite i gube vreme, koje se nikada ne može nadoknaditi. Važno je da studenti razumeju da niko od najistaknutijih profesora i dekana koji ih sada „podržavaju” i podstiču na blokade nema nikakvo iskustvo u organizovanju protesta i blokada, a oni koji imaju to iskustvo (najpoznatiji i najpozvaniji je prof. dr Čedomir Antić) nemaju razumevanje za sve sadašnje protestne aktivnosti i metode. 
Nadam se da će sadašnja generacija studenata naći način da konstruktivno okonča protest i da će biti upamćen po pozitivnim efektima, kao što se i naša generacija seća svojih protestnih aktivnosti.

*Aktivni učesnik i jedan 
od organizatora studentskih protesta u periodu 1992–2000, sada prosvetni radnik

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista