Хитно прекинути блокаду наставе и испита

Као ветеран студентских протеста деведесетих година, који су се одвијали у знатно неповољнијим условима (имали смо приступ у само двоје дневних новина, два часописа и три радио-станице, а није било друштвених мрежа, уз знатно лошије опште животне услове – ратови, погроми, изолација, отворена полицијска тортура, сиромаштво, корупција, криминал с редовним уличним обрачунима...), у којима смо жртвовали више испитних рокова, а неки међу нама и године студија, трпели разне претње, психичко, па чак и физичко насиље, притварања и судске процесе, али ипак остварили све прокламоване захтеве и циљеве, имам потребу да пружим истинску подршку садашњим студентима преношењем једног дела свог искуства, које студентима у блокади може да помогне да извуку максималне резултате из својих садашњих активности и тиме дају трајан допринос побољшању нашег друштва. 
Мада пратим сва друштвена дешавања, па и садашње студентске протесте од њиховог почетка, додатну пажњу привукло ми је писмо студената у блокади „упућено” блаженопочившем патријарху Павлу, јер сам, испред Студентског протеста 96/97, уз двојицу колега, био задужен за комуникацију са СПЦ и патријархом. Након тог писма, послао сам свој коментар студентима у блокади, јер је то био непотребан и непристојан поступак. Нисам добио никакву повратну информацију, али они су, за сада, престали да се баве сличним активностима. 
Непосредан разлог за писање овог текста је осећај забринутости због узавреле атмосфере која тренутно влада у друштву и страха од понављања насилних инцидената који се не могу контролисати, као и неуспеха протеста који може имати дугорочне штетне последице за целу генерацију, којој припадају и моја деца. 
Колико разумем, оправдани циљ протеста је праведније и слободније друштво, што је био и циљ наших протеста. Наша генерација је поверовала да је остварила тај циљ тек после пет година различитих протеста и активности. Данас сви видимо да су ти циљеви опет актуелни. С таквим искуством желим да укажем да се једним протестом не могу остварити такви циљеви, без обзира на масовност и ширину подршке и зато је важно да се активности усмере на стварање услова за дуготрајнију борбу, јер истрајавање у садашњим активностима, које су тренутно на врхунцу, брзо ће довести до ћорсокака и наступиће период апатије, што никако није добро за наше друштво, чији носилац за 10–15 година треба да буде садашња генерација студената. 
Уколико постоји скривени циљ да се потпуно промени садашња власт (што је легитимно), морам да укажем да то није могуће у неком кратком и реалном времену, јер не постоји одговарајући број незадовољних грађана (критична маса подразумева најмање 60 одсто незадовољних и 30 одсто оних који деле сличну визију будућности), као ни подршка кључних фактора из међународне заједнице, нити се наслућују „пукотине” у владајућој коалицији и безбедносним структурама. Наша генерација је дочекала остварење тих ултимативних услова тек након пет година свог упорног активизма, мада смо почели из сличних позиција као и садашња генерација. 
Пошто процењујем да током фебруара наступа непоправљива штета за текућу студијску годину на већини факултета, студентима у блокади предлажем да потпуно сажму своје захтеве тако што ће навести само један или два кључна за које верују да су веома важни у случају „Надстрешница” и да траже ванредне изборе за студентске парламенте (које је осмислила генерација пре наше, али чији рад смо ми установили 1996. и тиме створили услове за дуготрајну борбу за наше идеале која је окончана 5. октобра 2000), како би створили позицију да буду јак политички фактор на нашој политичкој сцени, што би било корисно за цело друштво. 
Веома је важно да се хитно прекину блокаде наставе и испита, јер та метода представља кршење основних људских права појединих студената и радника факултета. Није прихватљиво ни увлачење школа у своје активности. Такво поступање ствара услове да оштећени појединци, с правом, доживљавају студенте у блокади као кривце за неке своје животне неуспехе или штету коју трпе, што на дужи рок урушава кредибилитет студената. Наша генерација је доказала да је могуће успешно деловати и без таквих поступака, јер смо блокаде факултета прекинули после десетак дана и претворили смо их у позив на бојкот тих активности (којег су кршили многи потписници петиције подршке данашњих универзитетских радника), а никад нисмо тражили такву подршку ученика и просветних радника на начин да обуставе наставу и свој рад. 
Уколико и даље студенти у блокади мисле да је могуће направити генерални штрајк, тј. блокирати целу Србију, нека покушају да увере своје професоре и њихове сараднике с факултета и института да потпуно прекину целокупан свој рад на приватним факултетима и научним пројектима. То би био прави тест њихове искрености у пружању подршке, јер тренутно њихова подршка не подразумева никакву жртву, а студенте својом „подршком” подстичу да пропуштају испите и губе време, које се никада не може надокнадити. Важно је да студенти разумеју да нико од најистакнутијих професора и декана који их сада „подржавају” и подстичу на блокаде нема никакво искуство у организовању протеста и блокада, а они који имају то искуство (најпознатији и најпозванији је проф. др Чедомир Антић) немају разумевање за све садашње протестне активности и методе. 
Надам се да ће садашња генерација студената наћи начин да конструктивно оконча протест и да ће бити упамћен по позитивним ефектима, као што се и наша генерација сећа својих протестних активности.

*Активни учесник и један 
од организатора студентских протеста у периоду 1992–2000, сада просветни радник

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа