Kragujevčani koje treba upamtiti

Ostaće nedokučivo kako ljudski um brzo reaguje stvaranjem slika iz prošlosti dok se sluša neka stara melodija ili gleda izbledela fotografija. U trenu je čovek teleportovan u vreme na koje zvuk ili slika podsećaju. Takav sam doživljaj imao nedavno kada je na RTS emitovan film Marka Đorđevića „Za danas toliko”. Vratile su mi se slike Kragujevca iz prošlosti, meni dragih naselja Pivara, Bresnica, prostora oko Doma omladine, mesta na kojima je snimljen najveći broj kadrova...

Scena u kojoj glavni junaci ove tople filmske priče (u čiji kvalitet ne ulazim, to je za filmske kritičare) guraju iznemoglog „stojadina” („zastavu 101”) da bi startovao, probudila je sećanja na Dom omladine, ispred kojeg se „kec” trojice mladića ugasio. U tom kadru nisu se videle statuete (zvanično su ih nazvali spomenici) članova grupe „Smak” (svi su, sem jednog, bogu hvala, živi), ali su lipe, debela hladovina koja prekriva trotoar, stepenište koje vodi ka ulaznim vratima Doma omladine, bili potpuno vidljivi.

Dom omladine je od dolaska Mirka Đokovića za upravnika šezdesetih, u komunističkom vremenu, postao hram mladalačke kulture i umetnosti, učionica za glumce, slikare, muzičare, recitatore... Upravnik Đoković, iako godinama stariji od kragujevačke mlađarije koju je okupljao, osećao je šta ona želi, motivisao je da to i ostvari, podsticao da razvija i unapređuje svoje sposobnosti. Širom je otvorio vrata za sve koji nešto znaju, ali treba da usavrše, da se oprobaju, pa nije bitno i ako „ne ide”. A u to vreme to i nije bilo baš jednostavno jer se nije uvek blagonaklono gledalo na sve ono što se dešava u Domu omladine. Đoković je sve to što je nekima zaparalo uši branio pred tadašnjim „komitetlijama” (nedalako odatle nalazio se Opštinski komitet SK), koje su mu „dobronamerno” savetovale da ne ide predaleko u „domskom” vaspitavanju kragujevačke mladeži. Bilo je i podsećanja ko finansira Dom omladine i da bi to moglo da bude umanjeno. Ali, upravnik Mirko bio je dosledan i uvek ih je u tim raspravama na sednicama OK SK „patosirao”.

U to vreme radio je Likovni studio (desetine mladića i devojaka prvi put su uzele u ruke boje i četkice, a mnogi su potom završili umetničke akademije), prve akorde u podrumskim prostorijama Doma omladine su izveli neki od budućih članova grupa (tada VIS – vokalno-instrumentalni sastav) „Senke”, „Daleki horizonti”, „Džentri”... Sve pod budnom roditeljskom paskom upravnika Mirka (Đokovića). Sećam se svog novinarskog početka u lokalnom listu „Svetlost”, kada me je urednik Kulturne rubrike Džidži Vasiljević svakog utorka pre podne (list se zaključivao istog dana u 14 časova) upućivao kao novinara početnika: „Otidi do Mirka Đokovića, kod njega uvek ima nešto zanimljivo za novine. Sam će ti to reći. Tamo je život 24 sata.” Tako je i bivalo.

Mirko Đoković bio je do penzije upravnik Doma omladine, ali zasluženo. Nepogrešivo je prepoznavao mlade talente, usmeravao ih, branio kad bi mladalačke ideje prelazile crvene linije tadašnje komunističko-socijalističke ideologije, obezbeđivao im pare za rad... Govorilo se tada, a i dosta godina kasnije, da je „Mirko dobri duh Doma omladine”. On je jedan od velikih ljudi grada Kragujevca, nažalost, prilično zaboravljen.

To isto važi i za Slavicu Slaju Urošević, glumicu i rediteljku, koja je prerano napustila ovaj svet. Osnovala je i vodila u Domu omladine Dečju pozorišnu radionicu, a potom Dečje pozorište. Za skoro tri decenije sa svojim grupama napravila je desetine predstava za pamćenje i sa svojom decom osvojila brojne nagrade u tadašnjoj SFRJ. Učila ih je pravilnom izgovoru, akcentovanju, dikciji, ponašanju i kretanju na sceni… Izvela je mnoge na put glume, režije, produkcije. Danas su mnogi njeni učenici poznati glumci i reditelji. Ako je Mirko „dobri duh Doma omladine”, Slaja je bez sumnje „dobri anđeo Doma omladine”.

Ali u Domu omladine nema nema nijednog obeležja ili spomen-ploče ni Mirku Đokoviću ni Slavici Slaji Urošević.

Kragujevac se najčešće pominje kao muzički, rok grad, i uvek se misli na grupu „Smak” kojoj je takođe Mirko Đoković dao sve mogućnosti za probe, pripreme za koncerte i snimanje albuma. Ispred Doma omladine su njihove figure u bronzi. Ali ne smeju se zaboraviti književni i likovni umetnici, pozorišni i filmski reditelji, dramski umetnici… Bilo bi dobro kada bi nadležni u Gradskoj upravi imali sve ovo u vidu. Na taj način ovaj grad bi se bar malo odužio Mirku Đokoviću i Slavici Slaji Urošević. Otrgao bi ih od zaborava koji preti s biološkim starenjem onih koji znaju za njihov rad i doprinos gradu Kragujevcu.

Dragiša Petrović,

novinar Radio Beograda 1 u penziji, Kragujevac