Protesti studenata ili „bal pod maskama”?

Sredinom decembra prošle godine zamoljen sam od urednika godišnjaka „Savindan” (Prijepolje 2024) da napišem prigodan uvodnik na temu „Svetosavske vrednosti i duh našeg vremena”, u kojem bi se svetosavski progovorilo o najnovijim protestima naših studenata. Veruju mi ljudi, pa me pitali, a ja sociološki pedantan, obiđem studente Pravnog i Filozofskog fakulteta u Beogradu, gde sam bio profesor po petnaestak godina. Odavno mi niko nije tražio legitimaciju, a na fakultetu nikad dosad. Kao da sam predosetio da treba da ponesem onu profesorsku sa Pravnog, sa slikom iz mladih dana. Kad su je videli učtivo su se izvinili i rekli da moraju, jer im je tako rečeno, ne kažu od koga, a meni je bilo nepristojno da pitam odmah na vratima.

Dežurne studente prava pitao sam da li su polagali sociologiju. Većina nije, jer su prva godina i još nisu polagali nijedan ispit, a ja rekoh: „Svi su studenti dobri dok ne počnu da polažu ispite, zato kad ne dežurate na vratima i ne šetate kolovozom, učite za ispite koji vas čekaju.” Oni koji jesu, polagali su iz skripti sa po dve tri izdiktirane rečenice, kažu da je tako lakše. Tako dakle, zato moj udžbenik iz 2005. skuplja prašinu u biblioteci Pravnog. Njih sam pitao: „Da li ste među zahteve za bolje društvo uvrstili i to da se znanje na fakultetima stiče kao nekad, a ne kao sad – iz skripti i mobilnih telefona?” Zgledaše se i ne odgovoriše, a jedna devojka s četvrte godine se malo i postide. Paradoks je da je isti (zlo)duh vremena jedne s kupljenim diplomama doveo na vlast, a druge podigao u proteste u kojima im bez temeljnog znanja o suštini aktuelnog događanja sledi neminovno razočaranje – „na kraju balade”, onda kad se završi „bal pod maskama” i na političkoj sceni upale sva svetla.

U mom bibliotečkom prašinom prekrivenom udžbeniku, koji niko ne otvara (str. 293–294), navodim reči Justina Popovića o „Svetosavlju kao filozofiji života” (Minhen, 1953) i Svetog Nikolaja (Velimirovića), koji svetosavski ovako propoveda: „Šta treba, dakle, da bude trud naš? Da steknemo dve navike: jednu – uklanjati se od zla, a drugu – činiti dobro... Gospod traži zidare, a ne rušioce. Jer ko zida dobro, samim tim ruši zlo. Ko se pak okrene da ruši zlo, brzo zaboravi zidati dobro i pretvori se u zločinca.”

Ove svetosavske pouke su svevremene, a spasonosne bi mogle da budu u vremenima „zbrkane istorijske svesti” u kojima prevladava ostrašćena mržnja na najbližeg svoga s kojim se ratuje do sudnjeg dana (do poslednjeg Ukrajinca, Rusa, Jevreja, Palestinca, Srbina, Muslimana, emigranta, komuniste, radikala, naprednjaka, „žutog” ili nekog drugog). Pitam se kakve bi svetosavske pouke studentima koji ovih nedelja traže istinu i pravdu, blokirajući svoje fakultete po Srbiji, mogao da pošalje jedan profesor sociologije, pritisnut svojim poodmaklim godinama i iskustvom bivšeg protestanta koji je već 1968. spoznao kako lukavi moćnici manipulišu naivnim i čistim osećanjima mladih ljudi, suočenih s vladajućom nepravdom i lažima u društvu.

Peti put u životu gledam kako se kod mladih podiže plemenita nada u bolje sutra, dok se oko njih skupljaju razne hijene očekujući svoj deo plena od lešine propalog režima. Svaki put sam kao profesor bio sa svojim studentima, pa i danas mislim da je to profesorska dužnost. Ovog puta sam u penziji, pa mi je lakše da prihvatim novu revolucionarnu praksu koja nalaže da studenti, navodno sami, postavljaju svoje zahteve, donose odluke o blokadama fakulteta, a od profesora očekuju samo blanko podršku. Nijedan svetosavac im to ne bi savetovao, ali sam se ja neposredno uverio u iskrenom razgovoru sa studentima da  su oni naša mnogo dobra deca.

Kad su mi odobrili da im kažem i nešto kao kritiku, rekao sam im da je nelogično i neprincipijelno da žele da se oslobode i da neometano funkcionišu državne institucije, a da oni sami blokiraju svoj fakultet. To je za njih najvažnija institucija, jer u njoj rade oni koji im prenose neophodno stručno znanje, a oni (i njihove kolege koje ne demonstriraju) imaju pravo da polažu ispite i tako dobiju javnu potvrdu da su u dotičnoj ustanovi stvarno stekli znanje koje ima društveno proverenu vrednost.

Uzgredno sam im rekao da mi se ne dopada ni krvava šaka kao simbol studentskih protesta, kao što mi se nije dopadala „crna ruka” koja je svojevremeno ubila Aleksandra Obrenovića, crvena pesnica kojom su titoistički skojevci proganjali srpske monarhiste, pa ni crna pesnica kojom su otporaši rušili Slobodana Miloševića. Neki od njih mi rekoše da se i njima krvava ruka ne sviđa, ali da ne mogu da je uklone, jer ju je neko drugi (ne znaju ko) na početku procesa odabrao kao njihov simbol. Pristojno smo se razišli pošto im se dopalo kad sam im rekao: „Dragi moji, kad biste vi znali što znaju stari profesori, nikad se ne biste ni pobunili.” Ko bi, ako ne mladi i naivni, mogao i smeo danas da se pobuni?

Neko je morao – i neka vam je Bog u pomoći. Samo pamet u glavu i da ne zaboravite sociološku pravilnost na koju je ovaj režim zaboravio, a genijalni pesnik (B. Miljković) formulisao stihom „ko ne sluša pesmu slušaće oluju”. To se i na studente može odnositi, ako poveruju da stvarno znaju i ono što nikad nisu učili. Iako pričate da vas ne zanima politika, znajte da ste do grla u politici. I da znate da politika nije samo bespoštedna i podmukla stranačka borba za vlast, nego ima i šire značenje – kao javno delovanje za opšte dobro, kao plemenito nastojanje da se u javnom dijalogu sa drugima svesno usmeravaju društveni procesi ka poželjnim, a legitimnim i legalnim ciljevima.

Zato svi građani, a naročito studenti i drugi mladi ljudi, moraju znati da njima neko spolja ili iznutra podmuklo manipuliše kad god se nešto skriva od javnosti. Kad se odbija dijalog kao logičan, racionalan i argumentovan razgovor javno (ili tajno) suprotstavljenih strana, priziva se nasilje kao način razrešavanja krize. Dijalog može da okasni, kao što se i nama desilo, ali je razgovarati uvek bolje ikad nego nikad. Čak se i ratovi kao najsuroviji vid društvenih sukoba završavaju pregovorima dve strane.

Onaj ko danas odbija dijalog, sutra će neminovno biti odgovoran za eventualno nasilje. Zato oni koji upravljaju studentskim i građanskim protestima moraju izaći na svetlo dana i preuzeti odgovornost za svoje političko delovanje. Dakle, odgovorna politika, umesto „bala pod maskama” s tragičnim krajem. I da znamo, neće nam ni Bog pomoći, ako sami za sebe ne uradimo ono što možemo, a kad je teško – i više od toga.

*Odbor za selo SANU, Odeljenje društvenih nauka Matice srpske, uredništvo Srpske enciklopedije