Protesti i obustava rada advokata

„Cogito ergo sum!” Ova Dekartova misao motiviše me da vam se obratim povodom aktuelne situacije nakon pada nadstrešnice i stradanja u Novom Sadu, protesta i zahteva za utvrđenjem odgovornosti, koji su po svojoj suštini opravdani.

Naravno, postavljaju se pitanja kako, ko, u kojem postupku, koliko efikasno i u kojem vremenu se odgovornost može utvrditi i odgovorni privesti pravu.

Nema sumnje da je odmah po padu nadstrešnice i stradanju nedužnih ljudi, aktuelna vlast svoj stav javno deklarisala u pravcu vođenja svih postupaka, u kojima će se uz poštovanje zakonskih procedura odgovornost utvrđivati pred nadležnim državnim organima, jednako prema svima, bez obzira na njihov status i trenutni položaj.

Mislim da, kao čovek koji je radni vek proveo na javnim poslovima, u pravosuđu, sada i u advokaturi, imam odgovornost i obavezu da svoj stav publikujem javno, jer samo tako i postojim.

Misliti, dakle postojati, podrazumeva i sumnju, ali se ne može sumnjati u sve, konkretno u namere vlasti da se u razumnom vremenu, pred nadležnim organima utvrđuju sve okolnosti pada nadstrešnice i stradanja nedužnih ljudi, bar u ovom trenutku nema za to vidljivih razloga.

Osnovanost i razlozi sumnje u stav vlasti, koja se ispoljava na protestima koje navodno predvode studenti, u delu stručne i javnosti uopšte, može biti upitna iz više razloga: neprihvatanje nijednog praktičnog koraka i osporavanje svakog pokušaja i predloga da se o problemima i rešenjima vodi dijalog; transformisanje osnovnih zahteva za utvrđivanje odgovornosti u političke zahteve za promenu vlasti; promena vlasti ne na jedino valjan način – na izborima, već revolucionarnim prečicama kojima se negiraju osnovni principi demokratskog uspostavljanja vladavine prava i upravljanja državom.

Dakle, ako se na protestima izričito traži „da funkcionišu država i institucije, da se uspostavi vladavina prava, pravda, odgovornost”, a pritom se blokadama ograničavaju sloboda kretanja, pravo na obrazovanje, polaganje ispita, postavljaju se pitanja kako da institucije funkcionišu, kako da se uspostave vladavina prava i pravda, ko utvrđuje odgovornost i sankcioniše odgovorne, pritom se apriori diskvalifikuju i institucije i postupci u kojima se zakonito utvrđuje ko je odgovoran, za šta odgovara i kome.

Da li se do ispunjenja zahteva dolazi van institucija, na ulici, da li je utvrđivanje odgovornosti u rukama glasnih pojedinaca i grupa? Naravno, mislim da ne, već samo po procedurama u postupcima i pred nadležnim institucijama, koje se ne smeju blokirati, i ako se možda i može sumnjati, ali ne dotle da se i postupci i institucije diskvalifikuju potpuno, jer tek to dovodi do haosa i čak linča, što je protivno zahtevima za pravdom, koju nesumnjivo hoćemo svi, samo je pitanje načina ostvarenja tog vrhunskog principa.

Upravo zato, odluka AKS o obustavi rada advokata nije u funkciji ostvarenja zahteva „za funkcionisanje države i institucija, uspostavljanje vladavine prava, pravde, odgovornosti”. Naprotiv, takva odluka direktno je suprotna ovim zahtevima, i utoliko neopravdana, jer kad advokati nemaju pristup sudu – ne rade ni sudovi, dakle ne funkcioniše ona institucija koja je jedino pozvana da utvrđuje odgovornost, da izriče kazne odgovornima, da privodi pravu i pravdi sve koji su se ogrešili, i onemogućuje građane da ostvaruju i štite svoja prava u odgovarajućim postupcima.

Stoga ovakva odluka po svojoj suštini nije u funkciji postavljenih zahteva, ima drugačiju poruku – političku, ne doprinosi uspostavljanju principa zbog kojih advokatura postoji kao „nezavisna i samostalna služba pružanja pravne pomoći fizičkim i pravnim licima”, u čemu je njen javni značaj.

Pravo na političko mišljenje i delanje pripada svakom advokatu pojedincu, dakle pojedinačno ili kao pripadniku političke organizacije. Javna služba kojoj pripada i njeni organi ne mogu članovima svojim odlukama nametati ni stručno ni političko mišljenje, a odlukom o obustavi rada, koju smatram političkom, naročito ne uskraćivati pružanje pravne pomoći.

Zbog principa „dura lex sed lex”, advokati koji ovu odluku smatraju protivnom smislu postojanja advokature, kao ljudi kojima je norma alat, moraće, iako nerado, da se iste pridržavaju. Kao jedan od njih, u skladu s načelom „mislim, dakle postojim”, javno izražavam neslaganje i pozivam da se ista hitno preispita, bez diskvalifikacija drugačijeg mišljenja, političke ostrašćenosti i svrstavanja, jer samo tako advokatura će opravdati svoju nezavisnost i samostalnost i doprineti i ostvarenju opravdanih težnji za pravdom, vladavinom prava, funkcionisanjem institucija i odgovornošću.

Dragan Zdravković,

advokat