Протести и обустава рада адвоката

„Cogito ergo sum!” Ова Декартова мисао мотивише ме да вам се обратим поводом актуелне ситуације након пада надстрешнице и страдања у Новом Саду, протеста и захтева за утврђењем одговорности, који су по својој суштини оправдани.

Наравно, постављају се питања како, ко, у којем поступку, колико ефикасно и у којем времену се одговорност може утврдити и одговорни привести праву.

Нема сумње да је одмах по паду надстрешнице и страдању недужних људи, актуелна власт свој став јавно декларисала у правцу вођења свих поступака, у којима ће се уз поштовање законских процедура одговорност утврђивати пред надлежним државним органима, једнако према свима, без обзира на њихов статус и тренутни положај.

Мислим да, као човек који је радни век провео на јавним пословима, у правосуђу, сада и у адвокатури, имам одговорност и обавезу да свој став публикујем јавно, јер само тако и постојим.

Мислити, дакле постојати, подразумева и сумњу, али се не може сумњати у све, конкретно у намере власти да се у разумном времену, пред надлежним органима утврђују све околности пада надстрешнице и страдања недужних људи, бар у овом тренутку нема за то видљивих разлога.

Основаност и разлози сумње у став власти, која се испољава на протестима које наводно предводе студенти, у делу стручне и јавности уопште, може бити упитна из више разлога: неприхватање ниједног практичног корака и оспоравање сваког покушаја и предлога да се о проблемима и решењима води дијалог; трансформисање основних захтева за утврђивање одговорности у политичке захтеве за промену власти; промена власти не на једино ваљан начин – на изборима, већ револуционарним пречицама којима се негирају основни принципи демократског успостављања владавине права и управљања државом.

Дакле, ако се на протестима изричито тражи „да функционишу држава и институције, да се успостави владавина права, правда, одговорност”, а притом се блокадама ограничавају слобода кретања, право на образовање, полагање испита, постављају се питања како да институције функционишу, како да се успоставе владавина права и правда, ко утврђује одговорност и санкционише одговорне, притом се априори дисквалификују и институције и поступци у којима се законито утврђује ко је одговоран, за шта одговара и коме.

Да ли се до испуњења захтева долази ван институција, на улици, да ли је утврђивање одговорности у рукама гласних појединаца и група? Наравно, мислим да не, већ само по процедурама у поступцима и пред надлежним институцијама, које се не смеју блокирати, и ако се можда и може сумњати, али не дотле да се и поступци и институције дисквалификују потпуно, јер тек то доводи до хаоса и чак линча, што је противно захтевима за правдом, коју несумњиво хоћемо сви, само је питање начина остварења тог врхунског принципа.

Управо зато, одлука АКС о обустави рада адвоката није у функцији остварења захтева „за функционисање државе и институција, успостављање владавине права, правде, одговорности”. Напротив, таква одлука директно је супротна овим захтевима, и утолико неоправдана, јер кад адвокати немају приступ суду – не раде ни судови, дакле не функционише она институција која је једино позвана да утврђује одговорност, да изриче казне одговорнима, да приводи праву и правди све који су се огрешили, и онемогућује грађане да остварују и штите своја права у одговарајућим поступцима.

Стога оваква одлука по својој суштини није у функцији постављених захтева, има другачију поруку – политичку, не доприноси успостављању принципа због којих адвокатура постоји као „независна и самостална служба пружања правне помоћи физичким и правним лицима”, у чему је њен јавни значај.

Право на политичко мишљење и делање припада сваком адвокату појединцу, дакле појединачно или као припаднику политичке организације. Јавна служба којој припада и њени органи не могу члановима својим одлукама наметати ни стручно ни политичко мишљење, а одлуком о обустави рада, коју сматрам политичком, нарочито не ускраћивати пружање правне помоћи.

Због принципа „dura lex sed lex”, адвокати који ову одлуку сматрају противном смислу постојања адвокатуре, као људи којима је норма алат, мораће, иако нерадо, да се исте придржавају. Као један од њих, у складу с начелом „мислим, дакле постојим”, јавно изражавам неслагање и позивам да се иста хитно преиспита, без дисквалификација другачијег мишљења, политичке острашћености и сврставања, јер само тако адвокатура ће оправдати своју независност и самосталност и допринети и остварењу оправданих тежњи за правдом, владавином права, функционисањем институција и одговорношћу.

Драган Здравковић,

адвокат