SPOMENIK NA ZEBRNjAKU

Možda je Kumanovski sporazum samo loš deo novije srpske istorije. Odatle vučemo mnoge posleratne traume i razabiramo nedoumice oko toga šta smo sve izgubili. Za neke je paraf tada jugoslovenskih generala pod Zebrnjakom bio smušena kapitulacija. Neizbežan proizvod diktata kome nije bilo moguće odoleti, niti razumno odolevati.

Za druge, „vojnotehnički sporazum“ je trijumf čistog političkog uma i pobedničke vojne strategije nad superiornim protivnikom. U svakom slučaju, 10. juna 1999. godine prestalo je razorno bombardovanje Srbije. Odatle je i nastala pobednička euforija bez pobedničkih efekata, uz opštenarodno, katarzično oslobađanje od nepodnošljive tenzije. Ako smo se te muke do danas uopšte oslobodili.

Šta je u međuvremenu ostalo od Kumanovskog sporazuma? Formalno, on nije stavljen van snage, mada je mnoge stavke u njemu davno pojelo vreme. Strane koje su potpisale taj papir već su davno promenile svoje militarne percepcije. Vojska Jugoslavije više ne postoji!

Ljudi koji su stvarali istoriju kod Kumanova dugo su u penziji. Milošević je mrtav, a Ahtisari je čudnim putevima gospodnjim postao mirovni nobelovac. Koalicione snage alijanse koje su dovele do „sporazuma“, planduju u matičnim bazama ili su pronašle nove ciljeva. Tamo gde se još mogu naći ostaci političke etike na Zapadu, preispituju se povodi za „Milosrdnog anđela!“ Jedino razumno objašnjenje može se naći u „ekspanziji iracionalizma“, i to u svim glavama koje su donosile sve najgore odluke.

Svejedno, iskrice naknadne pameti ne mogu promeniti ono što se već dogodilo. Jedan slobodni mislilac na Zapadu tvrdi da je Kosovo „Nelogična, iracionalna tvorevina, za čije će održavanje biti potreban novi deficit razuma!“ To će reći da velika moć i nije dužna da razume logiku razaranja, nego će svoje nastrano čedo čuvati po svaku cenu. Tačno onako kako je ono i začeto.

Zbog svega toga, ideja predsednika Tadića i prvog generala Ponoša da se Kumanovski sporazum „revidira“ jeste krajnje zanimljiva. Zvanično, NATO nije reagovao na predloge takve vrste, osim što je general Ponoš „naišao na razumevanje“ pojedinih generala alijanse.

U stvari, malo je nade da će neko „s one stane“ imati sluha za bilo kakvu formalnu reviziju. Pre je moguće „prećutno ignorisanje“ nekih stavki koje su još glavobolne za srpske vlasti, ili selektivno brisanje paragrafa koji bi mogli da ometaju Srbiju u mogućim bezbednosnim izazovima.

Kad se pažljivo pročita diktat sporazuma, vreme nije poništilo samo stavke d) i e) iz tačke 3. člana 1. U njima su definisane Zona vazdušne bezbednosti (25 kilometara od pokrajinske granice Kosova prema unutrašnjosti SRJ), i Zona kopnene bezbednosti, koja se odnosi na teren od navedene granice prema unutrašnjosti Srbije (tada SRJ).

Sve ostalo pripada istoriji kapitulacije ili pobede, kako za koga. Ideja o povratku snaga bezbednosti Srbije na Kosovo, samo je virtuelna. Posle 10. juna 1999. godine, ta neostvariva zamisao korišćena je kao utopijska marketinška projekcija režima.

U stvari, i u osnovnom tekstu Sporazuma i u njegovim aneksima, mogućnost povratka srpskih snaga na Kosovo je samo hipotetička. A o tome je mogao da odluči isključivo komandant KFOR-a, kome inače nikada nije palo na pamet da takvu odluku donese. Sam po sebi, Sporazum je pun pretnji „upotrebom sile“, ako bude nepoštovanja diktata. Ta vrsta nasilne arogancije mogla bi da bude bar predmet simboličke partnerske revizije.

Posle svega, srpska vojska je imala relativno dobre odnose sa KFOR-om. Mada su oni donekle zamućeni podrškom „kosovskim snagama bezbednosti!“ Na neki način, KFOR je blagonakloni pokrovitelj takvoj vrsti grešnog začeća. U ovom času, to je neki hibrid između vojske i policije, sa oko 2.500 ljudi.

Takva grupacija, ako ne bude evoluirala u nešto ozbiljnije, nije opasnost za Srbiju, niti za region. Mada, gadno je pustiti zver s lanca! Onomad je Tači lično zapretio nasiljem „koje on ne bi mogao da kontroliše“, ako ne bude uspostavljena kontrola nad čitavom teritorijom Kosova. Priština ne bi bila u stanju da hrani veliku vojsku, ali paravojsku da. I neku verziju elastične šumske gerile svakako da.

Diplomatski odnos prema Kumanovskom sporazumu, i sumnju u njegovu dalju valjanost, treba razumeti, pre svega kao „bezbednosnu ofanzivu“. A ona se tiče i juga Srbije, i Euleksa, i opasne izolacije Srba u enklavama. Njihov glas se ne čuje, ali i glas zvanične Srbije o tome nije dovoljno jak. Uz sve nelagodnosti, sumnje i otpore, o njihovoj se sudbini mora razgovarati, makar i sa najcrnjim đavolom.