СПОМЕНИК НА ЗЕБРЊАКУ

Можда је Кумановски споразум само лош део новије српске историје. Одатле вучемо многе послератне трауме и разабирамо недоумице око тога шта смо све изгубили. За неке је параф тада југословенских генерала под Зебрњаком био смушена капитулација. Неизбежан производ диктата коме није било могуће одолети, нити разумно одолевати.

За друге, „војнотехнички споразум“ је тријумф чистог политичког ума и победничке војне стратегије над супериорним противником. У сваком случају, 10. јуна 1999. године престало је разорно бомбардовање Србије. Одатле је и настала победничка еуфорија без победничких ефеката, уз општенародно, катарзично ослобађање од неподношљиве тензије. Ако смо се те муке до данас уопште ослободили.

Шта је у међувремену остало од Кумановског споразума? Формално, он није стављен ван снаге, мада је многе ставке у њему давно појело време. Стране које су потписале тај папир већ су давно промениле своје милитарне перцепције. Војска Југославије више не постоји!

Људи који су стварали историју код Куманова дуго су у пензији. Милошевић је мртав, а Ахтисари је чудним путевима господњим постао мировни нобеловац. Коалиционе снаге алијансе које су довеле до „споразума“, пландују у матичним базама или су пронашле нове циљева. Тамо где се још могу наћи остаци политичке етике на Западу, преиспитују се поводи за „Милосрдног анђела!“ Једино разумно објашњење може се наћи у „експанзији ирационализма“, и то у свим главама које су доносиле све најгоре одлуке.

Свеједно, искрице накнадне памети не могу променити оно што се већ догодило. Један слободни мислилац на Западу тврди да је Косово „Нелогична, ирационална творевина, за чије ће одржавање бити потребан нови дефицит разума!“ То ће рећи да велика моћ и није дужна да разуме логику разарања, него ће своје настрано чедо чувати по сваку цену. Тачно онако како је оно и зачето.

Због свега тога, идеја председника Тадића и првог генерала Поноша да се Кумановски споразум „ревидира“ јесте крајње занимљива. Званично, НАТО није реаговао на предлоге такве врсте, осим што је генерал Понош „наишао на разумевање“ појединих генерала алијансе.

У ствари, мало је наде да ће неко „с оне стане“ имати слуха за било какву формалну ревизију. Пре је могуће „прећутно игнорисање“ неких ставки које су још главоболне за српске власти, или селективно брисање параграфа који би могли да ометају Србију у могућим безбедносним изазовима.

Кад се пажљиво прочита диктат споразума, време није поништило само ставке д) и е) из тачке 3. члана 1. У њима су дефинисане Зона ваздушне безбедности (25 километара од покрајинске границе Косова према унутрашњости СРЈ), и Зона копнене безбедности, која се односи на терен од наведене границе према унутрашњости Србије (тада СРЈ).

Све остало припада историји капитулације или победе, како за кога. Идеја о повратку снага безбедности Србије на Косово, само је виртуелна. После 10. јуна 1999. године, та неостварива замисао коришћена је као утопијска маркетиншка пројекција режима.

У ствари, и у основном тексту Споразума и у његовим анексима, могућност повратка српских снага на Косово је само хипотетичка. А о томе је могао да одлучи искључиво командант КФОР-а, коме иначе никада није пало на памет да такву одлуку донесе. Сам по себи, Споразум је пун претњи „употребом силе“, ако буде непоштовања диктата. Та врста насилне ароганције могла би да буде бар предмет симболичке партнерске ревизије.

После свега, српска војска је имала релативно добре односе са КФОР-ом. Мада су они донекле замућени подршком „косовским снагама безбедности!“ На неки начин, КФОР је благонаклони покровитељ таквој врсти грешног зачећа. У овом часу, то је неки хибрид између војске и полиције, са око 2.500 људи.

Таква групација, ако не буде еволуирала у нешто озбиљније, није опасност за Србију, нити за регион. Мада, гадно је пустити звер с ланца! Ономад је Тачи лично запретио насиљем „које он не би могао да контролише“, ако не буде успостављена контрола над читавом територијом Косова. Приштина не би била у стању да храни велику војску, али паравојску да. И неку верзију еластичне шумске гериле свакако да.

Дипломатски однос према Кумановском споразуму, и сумњу у његову даљу ваљаност, треба разумети, пре свега као „безбедносну офанзиву“. А она се тиче и југа Србије, и Еулекса, и опасне изолације Срба у енклавама. Њихов глас се не чује, али и глас званичне Србије о томе није довољно јак. Уз све нелагодности, сумње и отпоре, о њиховој се судбини мора разговарати, макар и са најцрњим ђаволом.