Šeherezada progovorila srpski

Šeherezada će prvi put, otkako je začarala Šahrijara, progovoriti srpski. Može se očekivati za najviše tri godine. Tako kaže onaj koji je obučava ovom našem lepom jeziku, a ime mu je Srpko Leštarić.

 Srpko Leštarić (1949) glasoviti prevodilac sa arapskog, do sada je preveo više od 40 knjiga. Njegova zvanična biografija bogata je rezultatima upornog i doslednog rada tokom više od sedamdeset godina pa onaj ko bi hteo da ima uvid u to, može se raspitati kod sveznalice „Vikipedije”, a još bolje na https://www.srpkolestaric.com. A ja ću ovde ovlaš da ispričam deo njegove biografije koji se tamo ne može naći, iako je namera ovog teksta prevashodno da govori o njegovom poduhvatu koji je u toku.

Kada je bio pri kraju studija, dogodilo se da se oženio i dobio kćerkicu. Idući za svojom vizijom, krenuo je tada, sa sve bebom Aleksandrom i mlađanom Gocom, u Siriju. Vukla ga je želja da uči arapski na izvoru. Stigli su u Alep i tako je počeo, a vremenom...

Vremenom, dogurao je da već dve godine prevodi kapitalno delo „Hiljadu i jedna noć”. I sve to o svom ruvu i kruvu.

Kako je uopšte došao na ideju da se prihvati ovakvog posla?

Ustanovio je, kaže, da su mu dotadašnji prevodi „Priča iz 1001 noći” neubedljivi. Jedini integralni prevod Marka Vidojkovića bio je rađen prema bukvalnom ruskom prevodu, što je u proznim delovima još i prolazilo zahvaljujući talentu i savesnosti prevodioca, ali često hermetični stihovi stavljali su ga pred nezaslužena iskušenja. Vinaver je svoj izbor, smatra Srpko, „previnaverovodio” po već prekomotnom Mardrisovom francuskom prevodu, pa je celi tekst suviše odstupao od originala. Delimični prevodi Bejtića i Korkuta sa arapskog bili su mu previše začinjeni bošnjačko-islamskom leksikom i retorikom, a nisu uvek savesno ni pratili izvornik.

– Kad mi je početkom devedesetih Ejub Štitkovac javio da naš „klasić” Esad Duraković u Sarajevu radi na prevodu „1001 noći”, ponadao sam se da ćemo napokon dobiti prevod dostojan dela. Verovao sam u njegov zavičajni jezik na kojem je u studentskim danima stvarao sjajne pesme u prozi, da i ne govorimo o kompetenciji u arapskom. Kada se knjiga 1999. pojavila, pokazalo se da su moja očekivanja bila preterana. Nije mi preostajalo ništa drugo do da se i sam ogledam na tom poslu – kaže Leštarić.

„Priče iz 1001 noći” su početkom 18. veka, u Galanovom francuskom prevodu, na juriš osvojile Evropu i sav kulturni svet. Taj prvi prevod obuhvatio je 282 noći, plus neke dodatne priče, ukupno oko 350 noći. Zahvaljujući neizmernoj popularnosti „razigranog Orijenta” do kraja 19. veka zbornik je dobio bezbroj novih prevoda, što s francuskog što s arapskog, i nagurao na ciglo hiljadu i jednu noć da bi pred zapadnjačkom logikom opravdao broj iz naslova koji je, kod Arapa, bio puka metafora za mnoštvo. Danas znamo da je to postignuto u trci za novcem, što grozničavim pronalaženjem novih, zagubljenih priča na arapskom, što uz pomoć raznih dopisivanja, krivotvorenja i izmišljanja novih priča i novih noći koje su ponekad nastajale i prevođenjem na arapski s evropskih jezika pa podmetane kao originalne.

Dvadesetak godina Srpko se premišljao, skupljao hrabrost, zatim se tri godine pripremao i opremao. Pokupovao je i sve štampane prevode do kojih je došao.

Kod „1001 noći”, kaže, prva je stvar da se prevodilac opredeli za izvornik, jer delo ima više redakcija, a čak ni u onim glavnim, koje nose isto ime, ne nose sve noći iste redne brojeve, niti sadrže sve iste priče. Mahsin Mehdi, rođeni Bagdađanin i profesor na Harvardu, posvetio je život cilju da razmrsi to izluđujuće klupko. On je 1985. objavio do danas jedino kritičko izdanje najstarijeg poznatog izvornika na narodnom jeziku iz 14-15. veka, delo koje je danas nezaobilazno, a nije bilo u rukama ranijih prevodilaca, osim dva engleska. Nabavio je i to delo.

– Sa osam zbirki prevoda usmene proze s istočnoarapskih dijalekata u srpsku kulturu sam preneo glavninu dosad publikovanih autentičnih arapskih narodnih priča i sam pristojno upoznao tu tradiciju. Ostalo je, dakle, još samo da se upustim u rad na prevodu originalnog rukopisa „Priča iz 1001 noći”. To nikako nisam mogao ni smeo zaobići, s tim da najpre prevedem Mehdijevu redakciju, a onda i celu kairsku, ne ispuštajući ni slavne „siročiće”, priče poput „Aladina i čarobne lampe”, „Alibabe i četrdeset razbojnika” itd. U međuvremenu sam, između ostalog, u „Mostovima”, u okviru priprema za rad na zborniku, objavio i novi prevod znamenitog Borhesovog eseja „Prevodioci Hiljadu i jedne noći” – kaže Srpko.

I tako, reklo bi se da je najteže prošlo. Ali nije.

– Arapski jezik u „1001 noći” meni je dobro poznat i lak, nejasna mesta su retka i dosad su sva bila rešiva, a za dve godine rada stigao sam blizu polovine. Problemi su mahom u stihovima, kojih u „1001 noći” ima na hiljade, često iz pera poznatih klasičnih pesnika između šestog i 13. veka. Nije redak slučaj da se mora naći cela poema autora nekog isečka (pre toga morate sami identifikovati pesnika i pesmu), da bi se moglo dopreti do zakučastih značenja srednjovekovnih arapskih metafora i alegorija, bez čega to ne možete prevesti. To nemilosrdno otima vreme. Osim toga, ja sam odlučio da tipične arapske parove stihova rimujem, i to ne na jednom završnom slogu nego na dva, što takođe traži vremena. Alternativa je samo slobodni, nevezani stih, ali meni to u delu iz arapskog srednjeg veka ne bi bilo po ukusu – objašnjava Srpko Leštarić.

Ovoliki rad, znanje, darovitost, nemerljivi su. Neko je davno rekao (parafraziram): Otkad je izmišljen novac, svako tapšanje po ramenu izgubilo je smisao. Ovo potvrđuje i naš sagovornik:

– Da, to je bolno pitanje. Mada se iz mojih novijih intervjua moglo saznati da radim na ovome, niko od izdavača nije se ni našalio da upita kako posao napreduje i treba li mi šta. Svi bi da dobiju „Priče iz 1001 noći” na gotovo, bez ikakvih ulaganja, a još ako bi moglo i za jeftine pare… Vidojkovićevom sinu nije plaćen ni dinar za kroatizovani prevod njegovog oca objavljen u ogromnim tiražima, a ni kolega Duraković, čiji herojski posao obavljen u vreme najstrašnije opsade Sarajeva nije za 25 godina udostojen ni jednog jedinog prikaza u srpskoj kulturi, nije naplatio ni cvonjka za svoj prevod. A opet, nema sumnje da će, ko god htedne da se lati objavljivanja „Priča iz 1001 noći”, smesta podneti zahtev Ministarstvu kulture za subvenciju koja se daje za kapitalne projekte. Zahtev podnosi izdavač. Zašto bi on tada mislio na prevodioca, koji je uvek bio, ostaje i valjda i treba da ostane – monah?