Donald Tramp glasa za Milorada Dodika

Da odmah kažem, od presude Dodiku neće biti ništa, bez obzira na maksimalni zahtev tužilaštva: pet godina zatvora i 10 godina zabrane političkog delovanja. Naravno, sudinica Sena Uzunović, uzimajući u obzir završnu reč Dodikove odbrane i optuženog lično, to će smanjiti, ali će tek apelaciono veće konačno da uozbilji tu tragikomediju od procesa. Čak i ozbiljni bošnjački pravnici (?) upozoravaju da je sudinica urušila suđenje kada je odbila zahtev odbrane da pozove krunskog svedoka Šmita da dokaže da je zaista v. p. 
Onomad, nakon susreta s Dodikom u Beogradu, Trampov omiljeni Evropljanin Viktor Orban izjavio je da treba prestati s političkim progonom predsednika Srpske. Sličnom izjavom pridružio mu se i Vučić, koji je bio pozvao srpsku dijasporu da glasa za Trampa. A anonimni izvori iz ambasade SAD potvrđuju da završnica suđenja pada u najpovoljnijem trenutku za optuženog. Ali šta posle? 
Da li će se pre raspasti BiH ili EU? Istovremeno?! Obistinila se već bajata anegdota da će BiH ući u EU dan pre nego što se ova raspadne, a danas bi se možda moglo reći i obrnuto – da će BiH ući EU u tri zasebna dela. Neće se baš brzo raspasti ni jedna ni druga, ali je očito da su obe duboko podeljene. U Briselu, na jednoj strani Šolc i Makron, koji su izgubili većinsku podršku baze i čekaju giljotinu izbora, na drugoj Orban, Fico, Vučić, Dodik, evropske zvezde u usponu. A u Sarajevu na jednoj strani poraženi Bakir i Trojka bez kapitena, na drugoj neosporni lideri Milorad Dodik i Dragan Čović. 
Na Zapadu ima nešto novo! Tramp je prepoznao prenapregnutost imperije i odlučno krenuo da amputira načeto tkivo da bi spasao zdravo telo. On kaže „Amerika na prvom mjestu.” A to je govorio i Bajden. Ali dok je njegov prethodnik pod tim mislio na globalnu dominaciju SAD, Tramp misli da treba pre svega da vodi brigu o sopstvenoj zemlji. Bivši je globalista, a aktuelni patriota. Vojno izgubljenu Ukrajinu prepustio je Putinu do granice do koje je ovaj već stigao, Zelenskom saopštio da je kriv što je ušao u rat protiv jačeg, Šolcu, Makronu poručio da, ako žele da nastave da ga pomažu – bujrum, ali on više neće da baca milijarde dolara u vetar. Najzad, Ameriku je amnestirao svaljujući sve na Bajdena. 

Sve do pada Berlinskog zida u brojnim američkim istraživačkim institutima „za Sovjetski savez i Istočnu Evropu”, „za komunističke zemlje i SFRJ”, ili slično, čitava armija eksperata praktično je tražila odgovor na pitanje šta treba da se komunistički lager iznutra uruši. Pobune u Istočnoj Nemačkoj ’52, u Mađarskoj ’56, u Poljskoj ’58, u Čehoslovačkoj ’68, koje je Moskva zaustavljala udruženom vojnom intervencijom svih ostalih zemalja Varšavskog ugovora. Da li bi pobune bile efikasnije ako bi izbile u više zemalja istovremeno? Ili bi realnije bilo da se pobune pokrenu lančano jedna za drugom? Ili je pak smak socijalističkog lagera morao da počne u Kremlju? Ovo poslednje se i zbilo, ali je onda Moskvu zamenio Brisel, u kojem Berlin diktira dnevni red, Pariz malo ometa, ostali slušaju. 
I, evo, sada se priča ponavlja, sve je počelo povratkom Trampa u Belu kuću. Mada je sve svoje namere najavio još u kampanji za prvi mandat, EU je izgubila četiri njegove i četiri Bajdenove godine da se pripremi. Umesto da se vojno i politički konsoliduje i osamostali, EU se bavila nametanjem sankcija Rusiji, nadmetanjem Emanuela Makrona i Olafa Šolca za evropski primat, disciplinovanjem Orbana, Fica, Dodika i Vučića, slanjem para i oružja u Ukrajinu, uzdajući se u američki hibris. Bošnjačka politika u BiH prednjačila je u iluzijama da će im SAD, batinom iza leđa, ispuniti sve puste želje. Međutim, oni na njih gledaju kao na potencijalne islamske teroriste, a cinično ih zovu „evropski muslimani”. 
Šolcu je onomad u Minhenu trebalo da mu Vens gurne prst u oko, pa da vidi da je bio korisni idiot koji je slušajući bespogovorno direktive SAD radio u korist štete vlastite zemlje. Neće biti da mu niko nije rekao da onaj isti sibirski gas koji su mu Ameri zabranili da kupuje direktno od Rusa, sada američki trgovci kupuju preko posrednika i prodaju mu ga po ceni koja uništava nemačku industriju. Šolc je valjda znao da na „slobodnom tržištu” može da bira i da pored prekartiranog ruskog, kupuje i tečni gas iz škriljaca, naravno opet od istih američkih kompanija, još skuplje. Važno je da nema monopola, nego zdrava konkurencija, a tuširanje toplom vodom, grejanje stanova, hemijska industrija... ko te pita. Prisluškivali su mu kancelarku, minirali „Severni tok”, pa ni to mu nije bilo dovoljno. Svet se pitao da li su on i Berbokova korumpirani, ucenjeni, ili su pomahnitali. 
Bošnjacima nije bila dosta ni Cimermanova navlakuša na unapred izgubljeni rat, ni u Dejtonu frtalj BiH, ni 30 godina čekanja da im skinu „ludačku košulju”. Njima je bilo važno jedino da inostrani faktor kinji „agresorski narod” i „genocidnu tvorevinu”, a što se tiče privrede i zapošljavanja, najrazvijenija privredna grana i najbolje plaćena radna mesta bili su u USAID-ovoj mreži NVO, sponzorisanim medijima i zapadnim ambasadama. Prema uglednom herceg-bosanskom sajtu „Poskok”, samo u ambasadi SAD u Sarajevu bilo je na političkim poslovima stalno zaposleno 18 domaćih saradnika, od kojih 17 Bošnjaka s lepim platama. Otpravnik poslova je demantovao, ali je bilo toliko ubedljivo da su svi preneli i još su uvereni da je istina. 
No, čuveni „sarajevski duh” ne napušta političku elitu olimpijskog grada ni u situaciji kad se od Trampovog naglog zaokreta za fotelje pridržavaju predsednici, premijeri, kancelari zemalja Evropske unije. BiH je među 60 država učesnica Minhenske bezbednosne konferencije imala najbrojniju reprezentaciju od nekoliko desetina očito dokonih i bezbrižnih članova. Svi ostali su se sprdali na njihov račun, ali ne toliko zbog brojnosti turističke ekskurzije i rasipništva male i siromašne zemlje, koliko zato što je svako pričao svoju priču. Moglo bi im se uzvratiti da su upravo time preslikali aktuelne odnose u samoj EU, ali ih ne treba ljutiti, jer neće im otvoriti poglavlja i klastere. Pored Željke Cvijanović, koja je kao predsedavajuća zajedničkog Predsedništva jedina bila pozvana da predstavlja BiH, bio je koristan i izlet Željka Komšića. Valjalo mu je da otkrije loše perspektive, kako EU, tako i jedinstvene, građanske, multi-kulti Bosne. 
„Nema više Marfija i O’Brajena, Šmit se zavukao u mišju rupu”, rezignirano popisuje Komšić izdajnike BiH koji su pobegli bez pozdrava ili vire iz rupe, ali najteže mu pada što će da „likuju Dodik i dodikovci, Čović isto”. Zaključak je ipak ohrabrujući: „Krajnji je trenutak da se okrenemo sebi i da u sebi tražimo snagu”. Pošto govori u množini, ostaje nejasno koji su mu sada pa ti članovi „družine sinjeg galeba” koji bi se pridružili doživotnom kolektivnom šefu nemoguće države. 
Možda pre svih sudinica Sena Uzunović, rezervna „oficiruša” ABiH, kojoj je možda jedino teže nego Komšiću. Ako osudi Dodika, može da dobije viši vojni čin, ali ostaće zabeležena u analima pravosuđa kao paradigma neznanja i nemorala. Ako presudi suprotno – kuku joj se kod svojih. Eno, već su joj se javile Majke Srebrenice. Pitate se kakve veze ima ova NVO sa suđenjem Dodiku. Nema nikakve. Ali kao da je to uopšte važno, eto, ni Šmit nije v. p., niti je njegova izmena krivičnog zakona verifikovana u skupštini, niti su tužilaštvo i sud BiH predviđeni u Ustavu. Možda ni BiH više ne postoji, pa šta fali?! Iz Banjaluke poručuju da, ako možda još i postoji, ukoliko Dodik bude osuđen, sigurno više neće. 
Ali osvrt na sve dosadašnje protektorsko-bošnjačke budalaluke u BiH pokolebao me u uvodnoj prognozi: još jedna pravosudna sramota i politička glupost bila bi pravilo, a ne izuzetak. Istovremeno, dobar povod za „Trampovu podelu Bosne”, kako je to Danijel Server, s izrazima iskrenog saučešća, nedavno saopštio zabezeknutom Senadu Hadžifejzoviću. Već čujem Trampa kako na vest o sukobima u BiH povodom presude Dodiku kaže: „Ja nikad nisam za rat. Pošto tamo već nikako ne mogu da se dogovore, onda najbolje svako sebi.”

*Profesor emeritus

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista