Доналд Трамп гласа за Милорада Додика

Да одмах кажем, од пресуде Додику неће бити ништа, без обзира на максимални захтев тужилаштва: пет година затвора и 10 година забране политичког деловања. Наравно, судиница Сена Узуновић, узимајући у обзир завршну реч Додикове одбране и оптуженог лично, то ће смањити, али ће тек апелационо веће коначно да уозбиљи ту трагикомедију од процеса. Чак и озбиљни бошњачки правници (?) упозоравају да је судиница урушила суђење када је одбила захтев одбране да позове крунског сведока Шмита да докаже да је заиста в. п. 
Ономад, након сусрета с Додиком у Београду, Трампов омиљени Европљанин Виктор Орбан изјавио је да треба престати с политичким прогоном председника Српске. Сличном изјавом придружио му се и Вучић, који је био позвао српску дијаспору да гласа за Трампа. А анонимни извори из амбасаде САД потврђују да завршница суђења пада у најповољнијем тренутку за оптуженог. Али шта после? 
Да ли ће се пре распасти БиХ или ЕУ? Истовремено?! Обистинила се већ бајата анегдота да ће БиХ ући у ЕУ дан пре него што се ова распадне, а данас би се можда могло рећи и обрнуто – да ће БиХ ући ЕУ у три засебна дела. Неће се баш брзо распасти ни једна ни друга, али је очито да су обе дубоко подељене. У Бриселу, на једној страни Шолц и Макрон, који су изгубили већинску подршку базе и чекају гиљотину избора, на другој Орбан, Фицо, Вучић, Додик, европске звезде у успону. А у Сарајеву на једној страни поражени Бакир и Тројка без капитена, на другој неоспорни лидери Милорад Додик и Драган Човић. 
На Западу има нешто ново! Трамп је препознао пренапрегнутост империје и одлучно кренуо да ампутира начето ткиво да би спасао здраво тело. Он каже „Америка на првом мјесту.” А то је говорио и Бајден. Али док је његов претходник под тим мислио на глобалну доминацију САД, Трамп мисли да треба пре свега да води бригу о сопственој земљи. Бивши је глобалиста, а актуелни патриота. Војно изгубљену Украјину препустио је Путину до границе до које је овај већ стигао, Зеленском саопштио да је крив што је ушао у рат против јачег, Шолцу, Макрону поручио да, ако желе да наставе да га помажу – бујрум, али он више неће да баца милијарде долара у ветар. Најзад, Америку је амнестирао сваљујући све на Бајдена. 

Све до пада Берлинског зида у бројним америчким истраживачким институтима „за Совјетски савез и Источну Европу”, „за комунистичке земље и СФРЈ”, или слично, читава армија експерата практично је тражила одговор на питање шта треба да се комунистички лагер изнутра уруши. Побуне у Источној Немачкој ’52, у Мађарској ’56, у Пољској ’58, у Чехословачкој ’68, које је Москва заустављала удруженом војном интервенцијом свих осталих земаља Варшавског уговора. Да ли би побуне биле ефикасније ако би избиле у више земаља истовремено? Или би реалније било да се побуне покрену ланчано једна за другом? Или је пак смак социјалистичког лагера морао да почне у Кремљу? Ово последње се и збило, али је онда Москву заменио Брисел, у којем Берлин диктира дневни ред, Париз мало омета, остали слушају. 
И, ево, сада се прича понавља, све је почело повратком Трампа у Белу кућу. Мада је све своје намере најавио још у кампањи за први мандат, ЕУ је изгубила четири његове и четири Бајденове године да се припреми. Уместо да се војно и политички консолидује и осамостали, ЕУ се бавила наметањем санкција Русији, надметањем Емануела Макрона и Олафа Шолца за европски примат, дисциплиновањем Орбана, Фица, Додика и Вучића, слањем пара и оружја у Украјину, уздајући се у амерички хибрис. Бошњачка политика у БиХ предњачила је у илузијама да ће им САД, батином иза леђа, испунити све пусте жеље. Међутим, они на њих гледају као на потенцијалне исламске терористе, а цинично их зову „европски муслимани”. 
Шолцу је ономад у Минхену требало да му Венс гурне прст у око, па да види да је био корисни идиот који је слушајући беспоговорно директиве САД радио у корист штете властите земље. Неће бити да му нико није рекао да онај исти сибирски гас који су му Амери забранили да купује директно од Руса, сада амерички трговци купују преко посредника и продају му га по цени која уништава немачку индустрију. Шолц је ваљда знао да на „слободном тржишту” може да бира и да поред прекартираног руског, купује и течни гас из шкриљаца, наравно опет од истих америчких компанија, још скупље. Важно је да нема монопола, него здрава конкуренција, а туширање топлом водом, грејање станова, хемијска индустрија... ко те пита. Прислушкивали су му канцеларку, минирали „Северни ток”, па ни то му није било довољно. Свет се питао да ли су он и Бербокова корумпирани, уцењени, или су помахнитали. 
Бошњацима није била доста ни Цимерманова навлакуша на унапред изгубљени рат, ни у Дејтону фртаљ БиХ, ни 30 година чекања да им скину „лудачку кошуљу”. Њима је било важно једино да инострани фактор кињи „агресорски народ” и „геноцидну творевину”, а што се тиче привреде и запошљавања, најразвијенија привредна грана и најбоље плаћена радна места били су у УСАИД-овој мрежи НВО, спонзорисаним медијима и западним амбасадама. Према угледном херцег-босанском сајту „Поскок”, само у амбасади САД у Сарајеву било је на политичким пословима стално запослено 18 домаћих сарадника, од којих 17 Бошњака с лепим платама. Отправник послова је демантовао, али је било толико убедљиво да су сви пренели и још су уверени да је истина. 
Но, чувени „сарајевски дух” не напушта политичку елиту олимпијског града ни у ситуацији кад се од Трамповог наглог заокрета за фотеље придржавају председници, премијери, канцелари земаља Европске уније. БиХ је међу 60 држава учесница Минхенске безбедносне конференције имала најбројнију репрезентацију од неколико десетина очито доконих и безбрижних чланова. Сви остали су се спрдали на њихов рачун, али не толико због бројности туристичке екскурзије и расипништва мале и сиромашне земље, колико зато што је свако причао своју причу. Могло би им се узвратити да су управо тиме пресликали актуелне односе у самој ЕУ, али их не треба љутити, јер неће им отворити поглавља и кластере. Поред Жељке Цвијановић, која је као председавајућа заједничког Председништва једина била позвана да представља БиХ, био је користан и излет Жељка Комшића. Ваљало му је да открије лоше перспективе, како ЕУ, тако и јединствене, грађанске, мулти-култи Босне. 
„Нема више Марфија и О’Брајена, Шмит се завукао у мишју рупу”, резигнирано пописује Комшић издајнике БиХ који су побегли без поздрава или вире из рупе, али најтеже му пада што ће да „ликују Додик и додиковци, Човић исто”. Закључак је ипак охрабрујући: „Крајњи је тренутак да се окренемо себи и да у себи тражимо снагу”. Пошто говори у множини, остаје нејасно који су му сада па ти чланови „дружине сињег галеба” који би се придружили доживотном колективном шефу немогуће државе. 
Можда пре свих судиница Сена Узуновић, резервна „официруша” АБиХ, којој је можда једино теже него Комшићу. Ако осуди Додика, може да добије виши војни чин, али остаће забележена у аналима правосуђа као парадигма незнања и неморала. Ако пресуди супротно – куку јој се код својих. Ено, већ су јој се јавиле Мајке Сребренице. Питате се какве везе има ова НВО са суђењем Додику. Нема никакве. Али као да је то уопште важно, ето, ни Шмит није в. п., нити је његова измена кривичног закона верификована у скупштини, нити су тужилаштво и суд БиХ предвиђени у Уставу. Можда ни БиХ више не постоји, па шта фали?! Из Бањалуке поручују да, ако можда још и постоји, уколико Додик буде осуђен, сигурно више неће. 
Али осврт на све досадашње протекторско-бошњачке будалалуке у БиХ поколебао ме у уводној прогнози: још једна правосудна срамота и политичка глупост била би правило, а не изузетак. Истовремено, добар повод за „Трампову поделу Босне”, како је то Данијел Сервер, с изразима искреног саучешћа, недавно саопштио забезекнутом Сенаду Хаџифејзовићу. Већ чујем Трампа како на вест о сукобима у БиХ поводом пресуде Додику каже: „Ја никад нисам за рат. Пошто тамо већ никако не могу да се договоре, онда најбоље свако себи.”

*Професор емеритус

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа