Slovenac sa Velike Morave

Vučićev prijatelj i gradonačelnik Ljubljane Zoran Janković, čovek je koji je najduže na čelu jedne evropske prestonice. Ovih dana je opet u žiži javnosti sa ponovljenom podrškom predsedniku Srbije, kojem nudi pomoć i poziva ga „da ne dozvoli da pritisci i napadi poljuljaju zacrtani pravac razvoja zemlje”. U jeku akademske bune, rečima da su „Vučićevo vođstvo, odlučnost i vizija ključni za napredak koji je Srbija postigla u proteklim godinama” grdno se zamerio kako studentima u Srbiji, tako i kolegama koji ih podržavaju u Ljubljani. On je pokušao da se opravda, objašnjavajući da se „nikada nije izjašnjavao protiv studentskih protesta” i da je čak poručio „da su demonstranti ispred Gradske kuće u Ljubljani dobrodošli”.

Međutim, studenti mu zameraju i to što je tri nedelje nakon što je pod srušenom nadstrešnicom na Železničkoj stanici u Novom Sadu poginulo 15 ljudi i istog dana kada se dogodio napad na studente koji su protestovali ispred Fakulteta dramskih umetnosti sa Vučićem nazdravljao na sajmu „Vinska vizija” Otvorenog Balkana u društvu predsednika Republike Srpske Milorada Dodika i drugih državnika.

Čest gost Beograda i uvek u društvu srpskog predsednika, posebno je slab na Ekspo 2027. Vučić se svaki put Jankoviću zahvaljuje „za pomoć, podršku, znanje i energiju u ovom velikom projektu”, a Janković uzvraća da je „ponosan što je Beograd dobio Ekspo, to je Beograd sutra, Srbija sutra”.

Premijer u pokušaju (pred parlamentarne izbore 2011. osnovao je stranku koja je pobedila sa 29 odsto glasova, ali je sastavljena nova koalicija na čelu sa Janezom Janšom) slovio je i za kandidata za gradonačelnika Beograda, što je demantovao u januaru 2022.

U Saraorcima, selu kraj Smedereva u kojem je rođen 1. januara 1953. od oca Srbina i majke Slovenke, još ima prijatelje koje je stekao sa pet, šest godina i sa kojima se često čuje. Život na obalama Velike Morave sa 11 godina je zamenio obalama Ljubljanice. Osnovnu školu, gimnaziju i Ekonomski fakultet je završio u Ljubljani, a tokom studija je sagradio kuću, radeći u lokalnom auto-moto savezu i kasnije u pošti.

Na čelo „Merkatora” je došao 1977. i svi mu priznaju da je od ove firme napravio najveće slovenačko preduzeće sa 15.000 zaposlenih. Nakon odlaska sa čelne pozicije „Merkatora”, u, kako tvrdi, političkom obračunu sa njim, odlučio se za političku karijeru i na izborima 2006. osvoji čak 63 odsto glasova i u prvom krugu postao gradonačelnik Ljubljane. Da je radio nešto dobro, pokazali su naredni izbori, kada je osvojio drugi mandat sa gotovo 70 odsto glasova.

Pored poslovne karijere veoma je aktivan i na sportskom planu: bio je potpredsednik košarkaškog kluba Olimpija, predsednik sopstvenog rukometnog kluba Krim elektra, predsednik Rukometnog saveza Slovenije. Za njegovog mandata je Slovenija osvojila srebrnu medalju na Evropskom prvenstvu u rukometu 2004.

Na pitanje rukomet ili košarka, uvek će odgovoriti – fudbal. Za sebe kaže da je „100 odsto ateista” i „čistokrvni mešanac”.

Oženjen je Mijom i ima sinove Juru i Damijana, sa kojima je u septembru 2012. hapšen u okviru istrage u vezi sa korupcijom i privrednim kriminalom. Protiv njega je u prošlosti pokrenuto mnogo optužnica i drugih postupaka – za podmićivanje, zloupotrebu položaja, utaju poreza, međutim, nikada nije bio osuđen. Tokom njegovog prvog mandata, Ljubljana je proglašena najbezbednijim gradom jugoistočne Evrope.